Home Magazin 12. marta se moj muž (56) probudio sa temperaturom: Razbolio se od...

12. marta se moj muž (56) probudio sa temperaturom: Razbolio se od KORONA VIRUSA i dok strepim za njegov život, shvatila sam UŽASNU STVAR

237
0

 Kako si, ljubavi? – doviknula sam mužu iz dnevne sobe, gdje sada spavam na dušeku koji je moja ćerka nekada koristila za kampovanja.

– Treba mi pomoć – čujem da šapuće, dok se trese ispod vunenog džempera koji odbija da skine. “Nisam hteo da te probudim”, dodaje. Zaboravila sam da ostavim ibuprofen u kupatilu koje smo sad odvojili kao njegovo. Ne mogu da ostavim cijelu kutiju, da bi ostala nekontaminirana. Umesto toga, ostavim mu po tabletu. Sve što moj muž, T, dodirne, a to su mahom sudovi, ostaje u njegovoj sobi ili iz sobe iznosi naša 16-godišnja kćerka i odlaže u mašinu za pranje sudova. Kada perem ruke, laktom stisnem pumpicu za sapun, priča Džesika Lustig, urednica Nytimes magazina. Njeno iskustvo prenosimo u celosti.

Moj suprug, visok i krupan 56-godipnjak koji je redovno vozio bicikl od Bruklina do Kvinsa i nazad, leži na leđima, gleda u plafon ili je sklupčan na boku. Danima nosi isti donji dio pidžame jer mu je strašno naporno da se presvuče, teško mu je da ustane, hladno mu je čim se otkrije.

T. se probudio usred noći sa temperaturom i groznicom 12. marta. Sledećeg dana, taman dok su mediji sve obimnije izvještavali o tome da se korona virus širi Amerikom, mislio je da mu je bolje. Međutim, uveče su se vratili i groznica i temperatura od 37,7 stepeni.

Od te večeri je T izolovan u našoj spavaćoj sobi. Iz nje izlazi samo da ode do toaleta. Na noćnom stočiću stoji mu pamflet iz bolnice koji je dobio kada su počeli simptomi. “Šta da radite ako se zarazite virusom Covid-19”, glasi naslov. Prije svega, piše da se oboljeli što pre izoluje od ostalih članova domaćinstva, uključujući i životinje. Test koji je uradio na “običan” grip bio je negativan. Pošto je smatran rizičnim slučajem jer boluje od astme, testirali su ga na korona virus, na svu sreću, svega par dana nego što je došlo do nestašice testova.

Sa ljekarom sam razgovarala o koracima koje treba da preduzmem ako mu se stanje iznenada pogorša. Lijekova je sve manje na stanju u apotekama, a ja sam u konstantnom strahu. Život nam se sastoji od riječi poput izolacija, karantin, nestašica testova, nestašica lijekova. Sve isto, iz dana u dan. Prijatelji nam donose lijekove kada slučajno naiđu na njih u apoteci. Donose nam i iz svojih zaliha.

Tri dana nakon što se T testirao, ljekar nam je javio da je pozitivan. U tom trenutku je T ležao i čitao tekst o broju obolelih koji rapidno raste. Čitao je o ljudima koji su hospitalizovani, koji su na respiratorima, koji umiru od tog istog virusa koji i on ima.

Ulazimo mu u sobu da mu donesemo da jede. Jede na silu – izgubio je čula ukusa i mirisa i konstantno mu je muka. Moramo da provjeravamo i nivo kiseonika sa oksimetra koji nam je pozajmio jedan prijatelj.

– Ne bi smjela da budeš unutra – kaže mi. Ali i sam je uplašen i plaši se noći, kada se vraća temperatura, groznica i sati znojenja i nesnosnih bolova u leđima. “Ovo lomi kao da si u avanu”, kaže mi.

U stalnom sam kontaktu sa ljekarima, sa nastavnicima naše kćerke, sa našim roditeljima i rođacima, sa našim prijateljima. Moj muž ne može da razgovara ni sa kim, previše je iscrpljen. Tražio je da mu obučem omiljeni džemper njegovog oca i ne skida ga sa sebe.

Imam osjećaj da se ostalima oko nas život koliko-toliko odvija normalno. Nama kao da je na pola dosadašnje brzine.

Naša kćerka i ja uzele smo sebi manje kupatilo. Ona mi je glavna pomoćnica u svemu – negovanju oca, kuhanju, hranjenju mačke, čišćenju, pranju. Dopada joj se to. “Čini mi se da me sada više ne posmatraš kao dijete” – kaže mi i u pravu je.

Obuzeta sam brigom da se nas dvije ne razbolimo. Po cijeli dan brišem kvake i prekidače, slavine, telefone. Svakog dana perem sve što smo nosile, zajedno sa peškirima poslije svake upotrebe. Prije nego što odemo na kupanje, detaljno izribamo kupatilo hlorom, a onda ponovimo kad završimo s kupanjem.

Plašim se da se ne razbolimo. Manje se plašim scenarija da se naša kćerka razboli. Mogu da ih negujem oboje. Ali šta ako se ja razbolim? Šta ako T mora u bolnicu? Kako će se naša kćerka od 16 godina snaći sama?

Ne mogu da je pošaljem kod svojih roditelja, koji imaju 78 godina. Ne zato što je ne bi primili, već zato što bi mogla da ih ubije ako je nosilac virusa. Neko drugi morao bi da vodi računa o njoj, neko ko je spreman da rizikuje da se i sam razboli.

Noći mi najgore padaju. Čujem muža kako bunca, razmišljam da li da ga vodim u hitnu pomoć. Sve dok koliko-toliko može da diše, dogovor je da ne idemo u bolnicu.

Na video-pozivu smo često sa ljekarom. Govori nam da bolest često traje i do tri nedelje, i da je u redu da T sedi kod kuće sve dok može da diše i ima kiseonika. Stalno otvaram vrata i osluškujem kako diše.

Jedne od gorih noći stajala sam kraj njegovog kreveta i masirala ga nježno preko gomile ćebadi. Pjevušim mu dečje pesmice. Konstantno kašlje, jednom je iskašljao krv. Odmah smo se javili ljekaru.

– Niko od nas ne zna dovoljno o ovom virusu. Ne znam šta da vam kažem – govori nam. Bilo mu je bolje poslije nekih nedelju dana. Međutim, imao je sreće. Naravno, išli smo na rendgen pluća da bismo bili sigurni da nema upale. Idemo do bolnice, oboje nosimo masku i rukavice, T. jako kašlje ispod maske. Po prvi put poslije mnogo vremena vidimo ljude.

U klinici, dodaju nam novu masku da promijenimo naše i čekamo. T je iznuren. Ja gledam kroz prozor ljude koji žive svoje uobičajene živote. Sjede u kafićima, uprkos tome što je prije neki dan stigla instrukcija o izolaciji.

Zovu nas unutra. Sestre pod maskama provjeravaju u kakvom je stanju T. Ima blago povišenu temperaturu, ali možda je tako blaga jer je nedavno popio ibuprofen. Pritisak mu je dobar, kao i puls. Ima kiseonika. Pričamo im o mučnini, neprestanom kašlju, krvi koju je iskašljavao, nižem nivou kiseonika koji smo jutros izmjerili.

Ulazi ljekar, sa plastičnim vizirom i maskom. T drhti i kreće za njim na rendgen. Pokazuje upalu lijevog plućnog krila. Pluća mu dobro zvuče na stetoskopu, nema šištanja. Nema problema sa disanjem. Može da uz terapiju nastavi da se oporavlja kod kuće, ali uz pojačan kontakt sa ljekarima.

Na ulici pri povratku kući gledam dvije starije žene kako neopterećeno šetaju. Da li da ih upozorim, da im kažem da idu kući i da operu ruke? Neprijatno mi je. Ljudi prolaze pored nas i gledaju nas. Ne znaju da smo mi posjetioci iz budućnosti – tužno je, ali velika je šansa da će i oni biti kao i mi. Kao T. koji nosi masku i jedva hoda, ili ako imaju sreće kao ja, koja strepim i brinem o njemu.

Izvor: Žena Blic

Više saznajte na izvornom linku: – 12. marta se moj muž (56) probudio sa temperaturom: Razbolio se od KORONA VIRUSA i dok strepim za njegov život, shvatila sam UŽASNU STVAR / (novi.ba).
– Ovo je čitanje RSS vijesti.