Srbija je u vanrednoj situaciji, pandemija koronavirusa zatvorila je granice, uveđen je policijski čas kako bi se spriječilo širenje virusa, stariji od 65 godina ne smeju na ulice, većina, gdje je to moguće, radi od kuća, škole ne rade, djeca uče preko TV i raznih aplikacija, nema svadba, proslave rođendana… 

Tako su se mnoge porodice našle u čudi kada su se našle spojene 24 sata u izolaciji. Ispovest Beograđanke prenosimo u cjelosti.

“Prvi dan izolacije

U rizičnoj sam grupi i ja sam odmah istu noć kad je proglašeno vanredno stanje dobila poziv i uputstva da radim od kuće. Pomislih, super, kako li će to da funkcioniše, ali ćemo probleme rješavati u hodu. Djeca ne idu u školu i ujutro se budimo svi, ponašamo se kao da je vikend, samo smo se ranije ustali. Spremanje doručka, pije se kafa, čaj, ko šta voli… Gledaju se vijesti, sve normalno, mirno tiho, kao pred buru na moru. Pravim sebi kancelariju u ćošku sobe, sin student preko puta, srednjoškolac nema svoje stalno mjesto. On je još opušten. Prvi sati bez problema, svi su se zagledali u svoje poslove. Nikom niko ne smeta. Vrijeme ručku, odlazi se po brzu hranu, još sve radi. Pada mrak, još malo i kraj prvog dana. Bez većih trzavica. Pomislih ovo će biti milina. 

Drugi dana izolacije

Sat zvoni, svi skačemo kao da idemo na posao, u školu. Doručak, kafa, malo se priča, i ponovo svako u svoj ćošak. E sad, ja nikada ranije nisam baš kod kuće prije podne. Ovo je prava prilika da ponovo upoznam djecu. Posljednji put sam ih ovako čuvala kad su bili baš mali. Sad su veliki, samostalni i svoji. Poslije dva sata rada u tišini, svatih da su se oni prvi dan pretvarali. Toliko su mogli da me trpe. Poslije dva sata drugog dana rada od kuće, krenuo je moj pakao. Mlađi pravi teretanu, vježba, huče, lupa, skače, zagađuje mi vazduh znojem, stariji se svađa sam sa sobom, psuje na laptop, net nesto zabagovao i sav mu trud od dva dana propade. Gledam ga, pa što ne smimi ranije, valjda se to podrazumeva. Smiri se malo potom, sve se u stanu utiša. Ja odahmuh, pogledah još nije vreme pauze, pa radim. Vreme nekako nikako da prođe kad se radi od kuće. Kući si, a nisi. Djeca me ne primećuju, kao da nisam tu. Prolaze pored mene kao pored duha, zakače stolucu, gurnu sto, ja gledam vičem da vode računa. Televizor do maksimuma pojačan, gledaju sport naravno, neki UFC, mlate se ko ludi, a neki se dere ko da mu deru kožu. Tražim da smanje, ne čuju me. 

“Ti si na poslu, gledaj svoja posla”, smeju mi se, ljube, grle i smanje.

Uslijedio je novi šok. Taman smanjiše onog što mu gule kožu, kad čujem srkanje. Piju kafu, vrela, a tako se najbolje osjeti ukus.

“Kakvo je to srkanje?! Od kad vi srčete dok pijete?” vičem. Njima smiješno. Briga ih, ti si na poslu, kažu. Novi udar na mene – puckanje balona. Šta se ovo dešava?! Ko su ovi momci pored mene… Psuju, srču, mljackaju, pucaju balone, galame… Ja svoju djecu nisam ovako naučila i nikad ih nisam prije vidjela ovako. Petnaest godina nisam bila sa njima kući radnim danima. I ne znam njihove navike kad nisam doma. Haos je, samo to mogu da kazem. Napravili mi teretanu od stana, sve smrdi na znoj, otvorila širom i balkonska vrata i prozore. Gledam ih i ne sviđa mi se nimalo. 

Povrh svega, dolazi suprug s posla. Prvo kompletno skidanje, dezinfekcija cipela, jakna napolje, kupanje… A onda pitanje jel pijemo kafu.  “Jao, divno, samo sam je jutros popila”, prva se javljam, a on: “Ti si na poslu, još si nevidljiva”… Muk, on pravi kafu, dobila sam i ja, ali oni pričaju svoje neke priče… Džaba što sam ja na poslu, raskokodakali se, crkoše nešto od smijeha. Smijem se i ja sa njima. Nemam pojma što!

Važno je da smo zajedno, treći dan izolacije ću nekako preživjeti, znam šta me čeka. Zajedno smo i ponovo upoznajemo. Hoće li oni sa mnom?!

Izvor: Kurir.rs

Više saznajte na izvornom linku: – BEOGRAĐANKA 15 GODINA NIJE BILA SA SINOVIMA U KUĆI: Dva dana sam u izolaciji, a ovo nisam znala o svojoj DJECI! / (novi.ba).
– Ovo je čitanje RSS vijesti.