Jedva razumljivo kaže: Kolibri! A ono –bri – se zagrcne u njegovom grlu. Stojimo usred bašte, u oblačno nedeljno popodne. Gledamo u našu decu i smejemo se meni, jer sam videla kolibrija.

Nije strašna izolacija. Igramo se po ceo dan. Dovijam se kad ću da pišem i uradim nešto pametno. Deca boje, pevaju, ređaju kocke, „čitaju“ na najlepši način – gledaju ilustracije i pričaju svoju priču. Nas dvoje razgovaramo.

Znam, po njegovom zabrinutom pogledu, volimo se jače nego ikad. Ja se smejem. Često i mnogo. Njega to zabavlja, ali ne širi usne u osmeh.

Foto: pexels

Sve dok juče nisam ugledala kolibrija u bašti.

Gledamo u decu kako kopkaju po zemlji, ja malo bacim pogled na telefon, pa škljocnem neki kadar. Guglam kako da ofarbam jaja za Uskrs, a da ne odem u prodavnicu. Razmišljam kako će se ove godine uskršnje čestitke poklopiti sa rođendanskim. Punim 33. Odakle mi toliko?

Podignem pogled i vidim lepo: kolibri sleće na cvet.

– Vidite, deco, kolibri! – viknem oduševljeno.

Žmu me pogleda kao da sam najluđe stvorenje na svetu i tu počne najdivniji zvuk ikad – njegov smeh.

– Kolibri! Ha-ha-ha!

– Šta je bilo? Što se smeješ?!

– Kolibri! E jesi blesava!

– Pa kolibri. Što? Ličilo je na…

– Mako, gde živi kolibri?

– Kako gde? Pa u našoj bašti!

– Joj, kolibri, ha-ha-ha!

– Sad ćeš da vidiš! – pa kao ljutito krenem da kucam na telefonu: gde ži vi ko li bri? – sričem.

Iskoči glupa Vikipedija i kaže: isključivo u Americi. Od Aljaske do Ognjene zemlje.

– Evo, Žmu. Ako nisi znao. Ovo ovde – pa pokažem na naše dvorište – ovo ti je sad Aljaska!

On se i dalje smeje, kao da ne veruje da sam ozbiljno mislila da kolibri može da sleti na naše cveće. Kad bio on samo znao u šta sve ja verujem!

Naše starije dete je dovoljno veliko da drži olovku i piše slova. Naučila je da piše svoje i bratovljevo ime, mama, tata, baka, deka. Gledam u njenu radnu svesku iz vrtića i pitam se kad je porasla.

Kako to da će ovog proleća napuniti četiri godine? Mislim: pitanje je trenutka kad će stati ispred mene sva ponosna i reći: vidi, tablica množenja, naučila sam sve! Preslišaj me!

Verujem da ona nikad neće pogrešiti mesto na kom živi i leti kolibri kao njena majka. Verujem da će prevrnuti očima svaki put kad je opomenem da pomogne bratu oko domaćeg. Možda ćemo se i posvađati.

Verujem da sam srećna, uprkos izolaciji. Samo zato što živim sa njima.

Verujem da niko nikad neće moći da se smeje kao Žmu. Meni. Sa mnom. Zbog kolibrija ili čega god drugo. Poznajemo se više od pola života.

– Je l’ se sećaš nekad kako smo kuckali SMS sličice? Pa su zvezdice bile sneg, dve tačke, crta i zatvorena zagrada smajli, a otvorena onaj tugić?

– Aha, što?

– Jednom si mi poslao dve strelice i ludo a.

– Šta beše to?

– Ruža.

– Je l’ na nju sleteo kolibri? – smeje mi se.

Uveče, kad se deca uspavaju, proveravam Gugl. Možda se kolibri sakrio negde drugde. Daleko mi je Amerika.

– Džabe proveravaš. To je bio samo leptir. – kaže mi zabavljeno.

– Je l’ toliko nemoguće da poveruješ da sam videla kolibrija? U moju odbranu, baš sam sekund pre toga videla na netu „Dragan Laković i hor Kolibri“.

– A to je u stvari hor bio u našoj bašti?!

– Jeste. Hor. Jesi li čuo kako je lepo pevao?

Pogleda me ispod oka kao da nije siguran s kim ima posla. Ne smem da mu kažem da ne počne ponovo da me zeza kako je meni njegov smeh pesma. Kud ćeš veći kliše u braku?

To je kao da vidiš da kolibri sleće na cvet.

Preuzeto sa: blacksheep.rs

Više saznajte na izvornom linku: Redakcija – Gde živi kolibri? / (lolamagazin.com).
– Ovo je čitanje RSS vijesti.