“Kao slijepa osoba sam navikla da se prema meni ophode sa dozom sažaljenja i popuštanja. 

Prošlo ljeto upoznam lika u Brčkom. 

Hodam sa prijateljicama i kroz njihove glasove odjednom se čuje ”E, baš ti je simpa friz”. 

Prijateljica me udari i ja skontah pa se zahvalim. Kaže mi da taj isti ima baš brutalnu frizuru: ”ovakvu nikad nisi vidjela.”:) 

Poslije opet naletimo na njega i ja inače, koja nisam smijela navedem prijateljicu da se upoznamo. U to malo vremena je rekao baš one prave stvari i kroz njih i šalu sam se osjećala pošteđeno tih nekih sažaljenja. Iako je bio mlađi, dogovorimo se i izađemo navečer. 

Pitao me za ples, koji je na kraju bio velika improvizacija, iako ne vidim, znam da mu ne ide, ali je izašlo na dobro.:) Otprati me do prijateljice i u svemu tome krenu kiša. 

Prvi put u svojih 26 da sam vidjela…nešto. Moja tama je dobila boje, do tada meni nepoznate. Samo sam ga zagrlila. Nešto ću da sačuvam i od vas, ali tebi Dule želim da se zahvalim jer boje postoje. Pisala prijateljica.”

(Ispovesti.com)

Više saznajte na izvornom linku: – “Kao slijepa osoba sam navikla da se prema meni ophode sa dozom sažaljenja i popuštanja” / (novi.ba).
– Ovo je čitanje RSS vijesti.