Ne crtaj imena po zamagljenim prozorima.
Pregoleme su to uspomene, draga
Ništa ne ide na silu, pa ni ljubav.
Kad ne ide, pusti nek’ ide – od tebe
Ako je tvoje, neće otići.
Ako je tvoje, ostaće tvoje
U dubokim sutonima,
U čežnjivim vapajima postelje.
U dodirima, ovlaš, po vratu.
U zadrhtalim usnama modre boje.
Vjeruj mi, ono što je tvoje
Pronaći će put do tebe.
Neka ti govore one otrcane fore,
One beskorisne savjete,
One žalosne dodire duše
“Proći će.”
Ja ću ti reći, neće proći.
Nikada neće proći.
Zagrizi usnu i utješi sebe.
Nema vajde od beskorisne igre sjećanja.
Evociranje uspomena struže duše.
Nabaci osmijeh, mila,
I ne, ne osvrći se.
Neka lomi.
Neka kida.
Ali neka nikad ne prođe.
Očisti čađavu dušu.
Utišaj glasove nostalgije.
Zavoli sebe.
Ljubi sebe.
Pokaži sebi smjelosti.
Izvedi sebe na megdan
I pobijedi tu malu kukavicu
U sebi.
Ne kažem da će biti lako, draga.
Ali kada pobijediš tu ranjivu sebe,
Zagrlićeš čitavu vaseljenu.
Svi svemiri će ti u bedra biti prosuti.
I voljećeš.
I bićeš voljena, djevojčice.
Ne traži sreću u ljudima.
Pronađi je u sebi.
I ne plači za onima koji odlaze.
Pravi se uvijek vrate.
Možda nije pogodan dan
Za voljeti.
Onih nekih bespomoćnih dana
Na pretek ima.
Pričekaj malčice,
Čeka te ljubav,
Tu na ćošku.
Tu, odmah iza ugla.
Ne strepi, obgrliće te.
Bićeš srećna.

Preuzeto sa: insp.rs

Više saznajte na izvornom linku: Redakcija – Maja Babović: Kad ne ide, pusti nek’ ide / (lolamagazin.com).
– Ovo je čitanje RSS vijesti.