Mrzim svoju porodicu. Živim sa sestrom i mamom, tata radi 3 god u inostranstvu i rijetko ga viđam, a i kad ga vidim bolje da ne. Nekako jedva isplaniramo da odemo na more svi četvoro porodično i šta se desi?

Mama i tata se posvađaju, skoro se i potuku, a ja pošto sam najmlađa najviše ispaštam. Sestra počne braniti mamu i isto se posvađa sa tatom. Tata se strašno promijenio u te 3 god (kocka se, pije…).

Ponekad poželim da odem od kuće i da se više ne vratim. Samo čekam da završim školu i da napustim njih i ovu državu. Ne želim više da ih vidim ni da se vratim u ovu idiotsku porodicu.

I svaki dan me pitaju zašto sam non-stop na telefonu, a ja samo pokušavam da napustim ovaj svijet tako što se odvojim od svega. Imam puno “prijatelja” ali nikome ne mogu da kažem šta me muči zato što svi čekaju da mi zabiju nož u leđa.

Ponekad poželim i da se ubijem. Želim bar jednu osobu kojoj mogu reći šta me muči, da odem kod nje kad mi je teško a da znam da me neće osuđivati. Jel tražim puno?

Novi.ba/Ispovesti

Izvor: / novi.ba