Ne mogu da kažem jedva čekam da ova čemerna godina prođe, jer kako ja mogu da znam kakva će biti ova koja dolazi?

Ako bih rekla da je bila užasna, ne bih pogrešila. Samo jednom se gubi otac, u jednoj godini. To je bila ova. I koliko god da je teška, ja ću joj se vraćati. I ko zna koliko ću se još puta vratiti na 20. jun i vezivanje tankog zavoja oko lepe glave.

Ali, ove godine moje dete je bilo prvi put na moru. I toga ću se sećati.

I svakog dobrog čoveka, u jednoj rečenici ili osmehu.

I ugovora potpisanog za audio knjigu.

I iznajmljivanja stana za pisanje knjige.

I gastroskopije kojom je utvrđeno da mi želudac nije u bajnom stanju, pa sad tu cev moram malo češće da gutam, uspavana. I da jedem ko vrabac zrnevlje.

Ne mogu da kažem godina iza mene, jer sve što misliš da ti je iza leđa je najgore. Ispada da bežiš od toga ko od senke, a od čega bežiš te najbrže stigne. A ja neću više da bežim od bilo čega. Od sebe, ponajviše.

Hoću sve što doživim, bilo zastrašujuće bolno ili zadivljujuće lepo, da mogu mirno da pogledam u oči.

Da se suočim. I naučim da prihvatim život, i kao sranje, i kao čudo.

Krenula sam kod psihoterapeuta. Biće da mi je bila potrebna pomoć u tome.

On se zove Vladan i kada se vidimo ne teši me, niti me obeshrabruje. Pričamo. Ne popunjavam nikakve upitnike, ne rešavam testove, ne podvlači preda mnom crtu o mom stanju i karakteru, ne čudimo se nad mojim strahovima, nad mojim besom ili manama.

Crte se ne podvlače, jer život ne prestaje istekom jedne godine, već se nastavlja bez obzira na vatromet, pompu i silnu želju da se godina, ako je loša, ostavi iza sebe.

Život uvek preskoči sve crte koje smo podvukli.

Zato ih odavno ne podvlačim.

I ne želim da delim bilo kakve savete u novogodišnjem duhu, ljudi će uvek raditi ono što misle da je najbolje za njih.

Što da nekom palim lampice, ako želi da bude u mraku. Izaći će kada bude spreman.

Što da pozivam na smeh, ako mu se plače. Suze još nikog ubile nisu. Smeh, lažan, jeste.

Što da pozivam na saosećajnost, kad se hladni ljudi teško tope.

Neka svako bude ono što jeste, dok ga to ne ubije ili ne uzdigne. Vreme je da se prihvati odgovornost za svoje postupke, kao i posledice svojih postupaka. Jer sve dok u drugima konstantno budemo tražili krivca za svoj loš život, svaku godinu ćemo jedva čekati da ispratimo.

U ovoj godini sam prilično hrabro stala sebi na crtu (ta se crta jedino računa) i sve što mi se loše dogodilo, sve što sam loše uradila iskoristila sam za svoj rast, pa ako je to i santimetar više… dobro je.

Živi bili i svake godine po malo rasli.

 

Više saznajte na izvornom linku: Jovana Kešanski – Ne želim da delim bilo kakve savete u novogodišnjem duhu / (lolamagazin.com).
– Ovo je čitanje RSS vijesti.