Umalo sam zapalila svoju kuću ove nedelje. Uključila šporet, stavila šerpu na ringlu i posle pet minuta izašla napolje, krenula po decu u vrtić. Kad smo se vratili, umalo se nismo pogušili od dima. Na dnu šerpe bile su zalepljene bebi flašice, tj. ono što je ostalo od njih. Ribala sam kuhinju satima. Kakve veze ima Ana Karenjina s tim?
Možda bi bilo dobro da se priča ispriča od početka.
„Sve srećne porodice liče jedna na drugu“… A ne, čekaj! Ne od tog početka. Od mog početka. Sve mi je postalo jasno i sve se slilo na jednom mestu dok sam ribala pločice. Znate kako se učenici uvek bune „zašto Ljevin kosi na 20 stranica“? E pa, imao čovek muku, pa kosio!
Nikad nisam probala da kosim, ali umesto kose i veštog zamahivanja, pre tri dana sam uzela krpu i sunđer u ruke i ribala pločice, kuhinjske elemente, sve. Ribala i mislila. Isto kao što je Ljevin kosio i mislio. Nisu to bile iste misli, ali jesu na istu temu. Ko sam ja? Gde se nalazim? Kako sam, pobogu, uspela da uključim šporet i posle tri minuta zaboravim da sam ga uključila?!
Lako.
Evo kako.
Ovo je, u stvari klasična priča o preljubi. Kako je jedna žena varala samu sebe.
Kao prava Ana Karenjina, predano, sistematski, celim srcem. Varala sam samu sebe da mogu živeti među ljudima i da me ne boli.
O, izedem ti dramu!
U februaru će osam godina kako ponovo živim u rodnom gradu. Nakon studentski nasmejanog Beograda, vratila sam se u rodno mesto kao apsolventkinja sa sedam ispita do kraja. Udala sam se i ponovo počela da pišem. Sve je tih prvih godina bilo nekako stidljivo. I pisanje, i objavljivanje priča, i javna čitanja, i učenje, i polaganje ispita, i snalaženje u bračnim vodama.
Imala sam široka krila.
A onda mi je jedna poznanica na slavi došapnula: „Lepo je sve što radiš, samo, seti se uvek gde se nalaziš. Nemoj mnogo da talasaš. Potopiće te.“
Nisam se obazirala na upozorenje. Nisam nikad ni mislila da sam jedna od onih koji talasaju. Ja sam uvek bila ona što leti ili sedi na obali. U vodu, među ljude, nisam ulazila. To su bile neke davno naučene lekcije.
Da ne budem po sredini, da štrčim i da me bude briga, da se ne obazirem na provincijska naklapanja, na podmetnute noge, na ogovaranja i podgovaranja. Da im ne dopustim da mi budu blizu. Da ne postanem jedna od njih. Da se slučajno ne uklopim.
Želela sam da promenim svet, a ne da svet promeni mene.
Foto: Unsplash.com
A onda sam se prešla. Pa zagazila u vodu.
Možda je sve počelo kad sam pomislila da mogu da budem lokalni novinar. Ili kad sam pristala da popijem kafu s nekim ko mi ne prija. Možda se dogodilo kad sam rodila. Na nekom igralištu ili između rafova sa pelenama i vlažnim maramicama u supermarketu u centru. Ne znam kad ni kako se desilo, ali prešla sam se.
Zaboravila sam onu staru narodnu „svijetu se ne može ugoditi“, pa sam htela da ugađam. Zaboravila sam da ćeš ljudima biti dobar samo dok si njima dobar i da to uglavnom znači lični nemir. Ličnu štetu.
Varala sam sebe godinama. Da mogu sa ljudima. Da ne primećujem poglede. Da ne primećujem tuđe gorčine, tuđu otuđenost. Da je normalno što se ne smejemo na zajedničkim okupljanjima. Da je normalno da pričamo samo o problemima. O tome ko je koga poslednji put zvao. Ko je kome šta kupio za rođendan. Ko se pravi pametan. Ko je najbolji. Ko je prvi.
Da niko više ne peva. Da nemaš s kim da popričaš o knjizi koju čitaš. Da ne moraš ni da čitaš, šta ima veze, nemaš vremena. Sve sam upijala. Mislila sam tako treba. Ako želiš da pišeš o ljudima, ako želiš da govoriš o ljudima, moraš biti među njima.
Nisam primetila kad su mi se krila sklopila. Kad sam počela da se mirim s tim da možda i neću uraditi nešto veliko. Da to nije pametno. Da nije moguće. Da „šta ja sad tu izvodim?“
Nisam primetila kad sam to „zatalasala“. Kad su me potopili.
Što bi rekao Natašin tata: “Čovek što može sam sebe da sputa, niko drugi ne može!”
Iz potpune životne nesvesti i životarenja probudio me je užasan dim. Šerpa koja se puši.
Najpre sam ugasila požar u meni.
Oribala sam sve pločice, stala nasred kuhinje i rekla glasno:
Gonite se! Ova žena mora da poleti.
Više saznajte na izvornom linku: Srbijanka Stanković – Nisam Ana Karenjina, al’ odlično ribam pločice / (lolamagazin.com).
– Ovo je čitanje RSS vijesti.
