Pokušavam da shvatim i razumem o čemu razmišljaju majke kad im ćerke pune deset godina. Nevino dečije doba polako se završava, odvajaju se od učiteljica i prvih drugova, počinje briga oko predmetnih nastavnika i tako strašnog prestrašnog puberteta. Posle desetog rođendana svakog trenutka može da dođe do prve menstruacije, do prve velike simpatije zagrljene hormonima i zbunjenošću.

Posle desetog rođendana majka može da kaže: „Rodila sam te pre deset godina.”

U jednu deceniju može svašta da stane. Najpre oni prvi trudnički beskrajni sati, neposredno pre nego što babica oceni da je ipak vreme da se popneš na porođajni sto. Onda prva noć, prvo dojenje, prva buđenja i uspavljivanja. Prvo gledanje u oči. Prvo žensko ćućorenje.

Ti si moja devojčica, ti si majkina zvezdica, kako si tako mekana, jesi li gladna, zlatice, dođi kod mame, dođi, ja ću da te čuvam.

Pa onda prvi grčevi, prvi zubići, puzanje, prohodavanje, prve reči, prvi rođendan. Samostalno slaganje prve slagalice, bojenje bojanke, zidova i poda. Prvi dan u vrtiću, prve drugarice, prve nesigurnosti i prve radosti drugarstva. Zagrljaji sa omiljenom tetkom, pisanje štampanih slova ćirilice. Učenje napamet, kao pesmice, dva i dva su četiri, mama te voli najviše, vara te mama, tetka te voli jače – a onda naivna i smešna borba jastucima.

U jednu deceniju može svašta da stane. I škola i domaći i nervozno i dečje uzbudljivo čekanje tog desetog rođendana, jer, ehej! Nije deset godina malo! Deset je magična brojka.

Kad si devojčica heroina u deset godina stane još nešto više.

Na primer, beli bolnički zidovi. Cevčice. Operacije. Anestezije. Zabrinute mamine i tatine oči. Tetkin osmeh ohrabrenja. Zbunjenost. Pa umesto preslišavanja lekcije iz udžbenika „Svet oko nas”, preslišavanje krvnog nalaza. Trombociti su dobri, eritrociti, hm, hm… Ne znam šta da vam kažem, leukociti su i dalje problematični. Bojim se da će morati…

Pa onda jedna hemoterapija, druga hemoterapija, treća hemoterapija. Devojčice heroine ne pričaju o tome šta je između, da li ih nešto muči kad se ugasi svetlo na klinici u Nemačkoj, negde daleko, daleko, najdalje od one prve bolnice gde se rodila, gde je prvi put umesto sunca ugledala majku.

Nikolina započinje četvrti ciklus hemo terapije u ponedeljak 19. avgusta i 23. avgusta završava terapiju baš na rođendan!

Foto: Jelena Perić

To je napisala Nikolinina tetka.

A ja sam zamišljala te male oči ispod stakala naočara. Zamišljala sam kako je to kad umesto obične poruke „Srećan rođendan“ tebi mnogo, mnogo više treba da neko ukuca tri broja 482 i pošalje na četiri broja 3030.

Jer drugačije ne možeš da budeš tu. Drugačije ne možeš da se boriš za život. Za to da se tvoja jedna jedina malecna decenija pretvori bar u osam ili devet. Da budeš nečija baka, a pre toga mama, a pre toga možda i tetka. Da budeš ona najhrabrija i najvedrija jednog dana kad tvoja ćerka krene na fakultet. Jednako hrabra kao što ćeš biti čitave tri nedelje izolovana od svih koje voliš. Negde, između četiri bela zida na nemačkoj klinici. Gde je sve sterilno i gde obećavaju da ćeš biti dobro čim urade transplantaciju krvi.

Heroine slave rođendan u sebi, bez drugova i drugarica što se spuštaju niz tobogan u igraonici.

Bez svećica i dečjim prstićima upakovanih poklona.

One se smeškaju iza stakala svojih mali naočara i na jedno obično, najobičnije „Srećan rođendan, dušice“, celim svojim srcem kažu „Hvala“.

Pomozite i vi da Nikolina ozdravi, pošaljite SMS 482 na 3030.

Izvor vijesti: Srbijanka Stanković / lolamagazin.com