Vaskrs a policijski čas. Kako ćemo to? Ne znam da li mi je ikad u životu kao poslednjih dana bila jasna ona narodna: 100 ljudi – 100 ćudi! Raspisali smo se na internetima. Jedni se ljute, drugi paranoišu, treći grme, četvrti sevaju. Podsmevamo se, sečemo a ne merimo, jutro nam je gluplje od večeri. U moru mišljenja tek izroni poneko zdravorazumsko, celo, neokrnjeno.

„Šta je više hrišćanski od toga da brinete za svoje bližnje?“ ovo je pitao neki epidemiolog ili ko zna ko na društvenim mrežama.

Kako da ne odemo u crkvu na Vaskrs?

Ove godine tako. Jer znam da ćemo svi ovaj Vaskrs zapamtiti. Po strahu, strepnji, zbunjenosti. Po farbanju jaja kao i uvek. Po porodičnom ručku ali bez druženja sa prijateljima. Razmenićemo uskršnje čestitke i mislićemo svaku reč. Hram je u srcu sve dok je ljubav u srcu.

Kad sam bila dete, obavezno smo išli u crkvu na Veliki Petak. Uveče bi u centralnom delu bio postavljen sto, na stolu ikona, vezeno platno i cveće, cveće, cveće. U redovima smo čekali da poljubimo ikonu, damo prilog, provučemo se ispod stola i zamislimo želju. „Da svi budemo zdravi, da završim razred kao odlična učenica, da se uvek smejemo.“ Pa kasnije u nekim pubertetskim godinama, stidljivo bi se provukla želja o nekoj simpatiji. Kao da Bog ima vremena za dečje blesave želje.

Kako smo rasli tako se nekako sve sklupčalo u želji da budemo zdravi. Sve drugo je bilo besmisleno želeti. Sve drugo, činilo se, možemo mi i sami.

Vaskrs naš radosni, u crkvi ili na kućnom pragu, za stolom pod slavskom ikonom, samo da je radostan, da smo među bližnjima, da smo zdravi i da se volimo.

Zar nije dovoljno: nasmejana dečja lica i korpa crvenih i šarenih uskršnjih jaja? Mešen hleb ili pogača, meso, neka salata, kolač umućen na brzinu ili obične slatke krofnice iz aparata? Bez televizije, izveštaja, emisija, bilo čega. Samo porodica za stolom, a posle ručka kafa, dečja igra i smeh.

Poneki telefonski poziv: „Hristos Voskrese! Srećan Vaskrs, prijatelji. Kako ste?“

Foto: Pixabay.com

Ovaj Vaskrs ćemo zapamtiti. Po želji da te iste prijatelje ugostimo, po želji da se sretnemo, zajedno prošetamo, da se smejemo. Ovaj Vaskrs ćemo zapamtiti po onima koji nam najviše nedostaju.

Policijski čas je kao filter na Instagramu. Možeš svako osećanje da provučeš, ali svi znamo da je original najbolji. Ako voliš, ti voliš. Kako reče onaj pesnik – princip je isti, sve su ostalo nijanse.

Zašto onda ne bismo, bar na trenutak, zastali? Zašto ne bismo stvarno osetili da je praznik? Bez žurbe, jednostavno, kao kad smo bili deca. Neće biti baš kao u detinjstvu, ali to je samo sada.  Neće biti lako ne videti mamu i tatu. Posebno što je tog dana i tati i meni rođendan.

55. Lepe brojke.

Nema veze, kažem. To je kao da sam i dalje na studijama u Beogradu. Mada ni tada nijedan Uskrs kod kuće nisam propustila. Nema veze, kažem. Šta bih da živim negde daleko?

Nema veze. Samo da smo zdravo. Da se volimo. Baš najjače sad kad jedni drugima nedostajemo.

Pa tamo kad bude opet neki Vaskrs rođendanski, 55, 77 da kažem: Mama, tata, je l’ se sećate onda kad zbog korone nismo podelili tortu? Pa da se smejemo.

Sve prođe, pa i policijski čas. Bitno da ne prolaze ljubav i vera. Bitno da nam u srcima drema nada. Za to se treba moliti. Sve ostalo ćemo lako dok je nama nas.

Više saznajte na izvornom linku: Srbijanka Stanković – Ovaj Vaskrs ćemo zapamtiti – Lola / (lolamagazin.com).
– Ovo je čitanje RSS vijesti.