I uvek kad se usta jedna predavala
i žeđ bila ugašena,
jedna blažena iluzija u grob bi silazila.

Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strašno moljah,
duge noći koje grozničavo iščekivah
na kraju behu kao zgažen cvet
bez mirisa nestala lepota.
Iz mnogih postelja ustao bih tužan
kad je žudnja postala mi navika.

Bežeći od užitka tražio sam san
opet novu želju i svoju samoću
taj užitak moje je prokletstvo
jer nesrećnim me čini
da svaki san o njoj stvarnost uništava.

Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem:

Brani se, najlepša moja,
zakopčaj haljinu svoju,
opčini me, izmuči me,
nikad mi ne reci: da!

Preuzeto sa: insp.rs

Više saznajte na izvornom linku: Redakcija – Poezija koja se ne zaboravlja: Herman Hese / (lolamagazin.com).
– Ovo je čitanje RSS vijesti.