Piše: Sejman Rekić

Dok posmatram današnju situaciju u Bosni i Hercegovini, ne mogu a da ne primjetim kako dobro radi ovaj politički stroj.

Sve u najboljem redu, zavađene strane, hitna “evakuacija” hiljade ljudi. Na Maljevcu, Izačiću, pa i mnogim drugim graničnim prelazima vidimo kolone ljudi koji odlaze. Zašto? Zašto odlaze? Ili još bolje pitanje: Zašto ja, sedamnaestogodišnjak uopće mislim na to?

Možda i ja jednog dana krenem tim putem, kao i svi drugi. Od problema je najlakše “pobjeći”, a izgleda da je to našem narodu postala navika. Sigurno ćete zamjeriti to što tamo neki sedamnnaestogodišnjak “pametuje” i kori naš narod (sve nacije). Nisam ja kriv zbog toga što stariji od mene ne poduzimaju ništa. Da budem iskren poduzeli su.

Godine 2014. izašli su na proteste, te su tako pokušali promijeniti situaciju u BiH. Tada su bijes naroda osjetile mnoge državne institucije, ali to nije bilo dovoljno nekom da shvati da je beskoristan, nepoželjan. Mnogi političari su tada uprkos protestima ostali na svojoj poziciji (nisu dali ostavke). Kažu: U politici ne možeš biti kukavica, moraš biti jak.

Upravo ta njihova “snaga” je tih dana postala kukavičluk. Ako tvoj narod od tebe traži da se povučeš, a ti to ne učiniš, to više nije “snaga”, to je kukavičluk. Taj kukavičluk imaju naši političari, čast izuzecima. Ako hiljade ljudi traži od tebe da se povučeš, a ti ih ignoriraš, pitanje je imaš li savjesti. Bosni i Hercegovini treba mir i suživot. Nacije možemo posmatrati kao tri kompanije, koje ne mogu opstati bez međusobne suradnje.

Moramo surađivati, jer mi smo kao tri naroda tu, kuhamo se u istom loncu. Autobusima odlaze ljudi svih nacionalnosti. Zbog koga? Zbog politike koja provodi mržnju i zbog ljudi koji od takve politike profitiraju…