Čak smo i sa veoma velikim ushićenjem dočekali njihov novi život i činjenicu da su posle nekoliko godina loših naslova, još gorih zapleta i “out of fashion” etikete, doživele osvežavanje i došle opet u centar pažnje, i to kao bolje i osavremenjene verzije sebe.

I da, apsolutno su recept za bilo koje srozane trenutke u životu, a malo magičnog praha gde je bar na sat i po sve lepo i slatko i za još jednu kutiju maramica, nikad nije na odmet.

To je s vremena na vreme i jedini lek koji nam treba. Ali taj “spoon full of sugar” da bolje svarimo realnost ima i određene posledice. S jedne strane, stoje kao definitivno merilo nečega što želimo u životu, jer svako (ovo možemo potpisati i pečatirati ako treba), baš svako ima barem jednu filmsku scenu urezanu u pamćenje spram koje ponekad sentimentalno uzdahne i pomisli “baš bi bilo lepo tako nešto”.

S druge strane, romantične komedije su nas totalno polupale svojim mešanim signalima i konfuznim ljubavnim porukama i lekcijama i apsolutno je nemoguće i omiljene među omiljenim ne okriviti za problematična, pogrešna predubeđenja i, ako ništa drugo, nerealna očekivanja koja imamo spram realnog sveta.

Što su započeli Disney crtani filmovi, dovršile su romantične komedije, i možda nije loša ideja rekapitulirati koje smo to lekcije malo naopako naučili.

Ako si Ryan Gosling, i ceo život si zaljubljen u istu devojku, i gotovo isto toliko dugo gradiš njenu kuću iz snova, da bi ti se ona vratila dok je na korak od udaje za drugog tipa, to zvuči sasvim romantično i potpuno logično.

Naravno, zato što si Ryan Gosling. Jednako razumno i smisleno (a ponekad čini se i jedino poželjno u filmovima) deluje i da se emocije čuvaju do poslednjeg trenutka dok stvar samo što ne ode dođavola.

Onda, u minut do prekasno, zašto ne priznati sve svoje emocije najboljem prijatelju pred venčanje, ili pre nego što avion poleti, ili ženi najboljeg prijatelja ispisati šta osećaš na tablama. To zvuči kao ozbiljno dobar plan. I onaj koji obično i uspe.

Grandiozni gestovi koje nema ko ne voli. U stvarnom životu dosta akcija sa ove liste bi dobilo “molim te nemoj više da mi se javljaš” kao odgovor, i sve se stvarno svodi na “The Dobler-Dhamer” teoriju Teda Mosbyja: “Ako su oboje zaljubljeni jedno u drugo, onda romantični gestovi funkcionišu; ako jedna osoba nije, isti gest ispada ludački, i to serijski ubica level lud.”

Tužno ali istinito. Nije do gesta, do osobe je. A i tu pažljivo – ne vole svi dramatične susrete na kiši. I da, ako se budete raspravljali sat vremena na pljusku, dobićete upalu pluća. Činjenice vs. romantika, jedan nula za činjenice.

Noup. Da ste Renée Zellweger kao Dorothy u filmu “Džeri Mekgvajer” nakon celog rolerkostera idi, ostani, daj otkaz, uloži u naš biznis, preseli se, nemoj da ideš, udaj se za mene, grozan sam muž ali te volim, jedno obično “Hello” vam ne bi baš puno značilo u životu, a “you had me at hello” bi više izgledalo kao zdravo i doviđenja. Ili bi barem trebalo da izgleda.

Sećate se kada Johnatan upiše broj telefona na novčanici od 5$, a Sara mu kaže da ako im je zaista suđeno, ta novčanica će nekako iz ruke u ruku već završiti kod nje i ona će moći da ga pozove?

Pa… u višemilionskom gradu kao što je Njujork, jasno je svima da su šanse za to jednake onima da neko dobije sedmicu na lotou, ali ipak strpljivo čekamo da sudbina pronađe put. I mnogi filmovi se i baziraju na ovoj pretpostavci da smo prirodno predodređeni da završimo sa nekim. Sudbinski određeni, karmički povezani.

U stvarnom životu, ta ideja može da bude malo otežavajuća za primeniti ako uzmemo u obzir da podrazumeva čekanje da se stvari same dese, što nas pretvara u pasivne posmatrače sopstvenog života. Realno, iz tog filma (“Igra sudbine”) je možda trebalo zapamtiti pre onaj drugi deo. “Ako je sve već unapred zapisano, koja je poenta življenja?”

Formula “promeni kako izgledaš i sve će doći na svoje mesto” je jedna od najčešćih i najponavljanijih lekcija u istoriji romantčnih filmova. “Briljantin”, “Sabrina”, “Ona je ta”, “Moja velika mrsna pravoslavna svadba” i tako redom, sadrže ključnu makeover scenu u koj već kul, već privlačna, već sve u svemu kompletna devojka, oblači drugačiju odeću, stavlja malo šminke, pušta kosu, i obavezno skida naočare, ako ih ima (postaje love-blind?).

Od “Pepeljuge” gledamo lepe devojke kako se odriču stare sebe u korist “nove” koja je kulija i privlačnija, a ta ideja se u izvesnoj meri zasniva na mizogenoj ideji žene “po ukusu” muškarca, koji od nje stvara ženu za sebe. I okej, ima nešto u toj želji da promenimo look i počnemo simbolično ispočetka, ali to radimo zbog sebe, zar ne?

Dva pravila pod kojima je sve oprošteno. “Hot guy” i “cute girl” pravilo podrazumeva ove dve stereotipne kategorije, u kojima sve prolazi i sve je oprošteno jer ste too hot ili presimpatični da bi se iko ljutio, taman i da ste nekoga i kidnapovali, ili ga uhodite kao Amelia Poulain, ili ste dovoljno ludi da idete u drugi grad kao Meg Rayan da se uverite u svoju sudbinu sa čovekom koga nikada niste ni upoznali.

Sve to možda i ima smisla, i možda bismo i uradili, ali treba imati na umu da irl može da naiđe na svašta nešto s druge strane, umesto oduševljenja, ma koliko da ste simpatični. Samo kažemo…

Iako se svi ponekad nađemo na ovoj teritoriji i trudimo da lagano uhođenje uvrstimo u kategoriju simpatičnih ekstremnih sportova činjenica je ipak – ne, baš i nije. I da, sve je oprošteno super seksi tipovima iz filmova, ali te lekcije mogu da pokupe (a najčešće se upravo to dogodi) i neki drugi koji nam uopšte nisu u opticaju ali koji su shvatili da upornost, prisutnost i malo uhođenja s vremena na vreme, na kraju mogu da urode plodom. Na kraju filma, da, i da ako si Hugh Grant u mlađim danima. Ne – u bilo kojoj drugoj opciji.

Mindy Calling je jednom genijalno konstatovala da bi romantične komedije možda u 21. veku trebalo svrstati kao neku potkategoriju sci-fi žanra, budući da je svet u njima kreiran tako da u principu ima malo ili nimalo veze sa stvarnim životom.

U nekim paralelnim univerzumima je možda i moguće, a možda bi se pod određenim okolnostima nešto moglo i u ovom očekivati. Ipak, sveukupno rom-com svet je svet za sebe i u njemu vladaju sasvim drugačija pravila od onih koja važe za nas obične smrtnike, koji mnogo, mnogo lakše dobijamo epitete “luda”, “čudak”, “frik”, “smarač” i slično.

To nas, međutim, izgleda nimalo ne sprečava da se nadamo ovoj naučnoj fantastici i onim momentima koji su toliko nestvarni da su “kao sa filma”.

Preuzeto sa: buro247.rs

Više saznajte na izvornom linku: Redakcija – Stvari koje smo pogrešno naučili iz romantičnih komedija / (lolamagazin.com).
– Ovo je čitanje RSS vijesti.