Njegova okupiranost tom loptom, trčanjem za njom, šutom u gol je neverovatna. Kao da u tom momentu niko i ništa sem njega i lopte ne postoji.

Napolju je minus, ali to njemu ne smeta. Obukao je ispod šortsa helanke, stavio kapu i rukavice.

Zagreva se, pa trčkara, pa je gura nogom, pa zamišlja da napada, da ima protivnika ispred sebe, pa snažno šuta u gol i odlazi po nju.

Ostaje na terenu skoro sat vremena.

Želim da verujem da će on postati ozbiljan profesionalni fudbaler, ali da pre toga neće odustati od svakodnevnih treninga, sa ekipom ili samim sobom.

Da ga neće obeshrabriti neki jači minus, neko trenerovo “ne možeš tako, tu si slab”, neko očevo “možda bolje da probaš sa odbojkom”, neko vršnjačko “suviše si spor”.

Počela sam da dolazim u teretanu tačno u ono vreme kada znam da će on sa crnim rancem na leđima doći na teren.

Ovo dete je nešto divno i do neba sam zahvalna što mogu da ga gledam poslednjih dana, taj njegov trud, taj boravak sa loptom na pobeleloj travi i minusu, to cimanje levo – desno pred zamišljenim protivnikom, to rafalno pucanje u gol. Njegov san može se opipati, kroz staklo, kroz hladan vazduh.

Trebaju nam deca, omladina, trebaju nam ljudi koji se bore za svoj san.

Koji nisu upali u letargiju i kolotečinu.

Gledati ovo dete sa loptom na fudbalskom terenu je kao da gledam nadu da nije sve samo vršnjačko nasilje, tuča u toaletima škole, omalovažavanje, vezanje za stablo i snimanje, skupljanje lajkova za svoje budalaštine, mangupluk, bes i agresiju, pucanje u video igricama peti sat.

Ovo dete, neki će reći, trči za loptom. Ne, on trči za svojim snom. On se trudi, on pokušava, on veruje. Njega treba hrabriti. On treba da je uzor, a ne mangupi.

Foto: unsplash

Ovo dete podseća me na mene kada sam sa 19 godina spakovala ranac i dve putne torbe i pošla u razrušeni Beograd na studije, iz malog vojvođanskog mesta. Bila sam često, kao on, sama na “terenu” sa loptom, ali ni ja nisam trčala za njom, već za svojim snom.

On je samo dete, ali deca nam uvek pokazuju pred očima najvažnije lekcije, sve ono što smo uz put zaboravili, od čega smo odustali, digli ruke, uplašili se, jer smo postali “proračunati”, ozbiljni, omatoreli da se drznemo.

Ne treba nam ništa veliko, osim sebe. Svojih nogu, ruku, svoje glave, svog hrabrog srca. Ali pre svega volje i vere u sebe. Da svako jutro ustanemo odlučni da “izađemo na teren” i jurimo svoj san.

Po minusu. Kada nam se baš i ne ide. Kada šmrcamo. Kada je bolje ostati u toplom krevetu. Kada nas osporavaju. Kada se plašimo neuspeha. Kada smo paralisani mogućnošću da ga možda nećemo ostvariti. Kada vidimo samo prepreke, a ne i cilj.

Svaki put na terenu je ostajao isto vreme, minut gore dole.

Svaki put sa istom energijom, predano.

Svaki put zadihan, ali odlučan da šutne i ode po loptu i završi trening.

Svaki put kao prvi put. Svaki put kao da su tribine pune.

Volela bih da jednog dana ovo dete, ovaj teren poseti kao mesto na kom je počeo da juri svoj san koji je, u međuvremenu, uspeo da stigne.

 

Više saznajte na izvornom linku: Jovana Kešanski – Trebaju nam deca, omladina, trebaju nam ljudi koji se bore za svoj san / (lolamagazin.com).
– Ovo je čitanje RSS vijesti.

NAPOMENA O AUTORSKIM PRAVIMA:
  • Ukoliko neki drugi medij želi preuzeti tekst ili dio teksta čiji je autor portal Biscani.net, dužan je navesti portal Biscani.net kao izvor autorskog teksta! Isto se odnosi i na foto i video materijale kojima je autor portal Biscani.net, ili fotografije koje su portalu date na korištenje.
  • U skladu sa Članom 14. Kodeksa za štampu i online medije BiH napominjemo: Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.