Želim da podijelim sa vama ovu priču, da ohrabrim sve djevojke i žene, koje možda pokušavaju a ne mogu da postanu majke. Ne odustajte, glavu naprijed, jer samo jaka volja, kao što je to bilo u mom slučaju, pomoći će vam da uspijete i ostvarite svoje želje, piše yumama.com
Prva trudnoća, druga, treća…
Udala sam se u 19. godini i suprug i ja smo jedva čekali dijete. Naš san se ostvario već u aprilu, četiri mjeseca poslije vjenčanja, ostala sam u drugom stanju! Mojoj sreći nije bilo kraja, ali naša radost je kratko trajala. U šestoj nedelji sam imala spontani pobačaj. Plod se nije razvijao, valjda je tako Bog želeo. Tuga, velika tuga…
Nisam želela da čekam tih famoznih šest meseci, već sam ostala trudna odmah posle dva meseca. Bila sam presrećma, ali opet veoma kratko. U 10. nedelji, srce naše bebe prestalo je da kuca. “Zašto baš meni?!”, pitala sam se. “Dešava se”, bilo je sve što su imali da mi kažu.
Drugi put sam čekala šest mjeseci. Kada sam ponovo ostala u drugom stanju, nisam se puno radovala, nisam smjela. Nisam željela nikome da kažem dok ne prođu tri mjeseca. Nakon toga sve je bilo u redu, naša mala bebica je napredovala. U 16. nedelji pitali su me da li želim da znam kog pola je beba, ali ja sam ipak izabrala da to bude iznenađenje.
Kada sam bila u 20. nedelji trudnoće, sestra mi je kupila kolica za bebu, baš ta koja sam želela i gledala i u prethodnim trudnoćama. U 24. nedelji otišla sam na pregled. Doktorica koja me je pregledala je preblijedila i pozvala me u drugu sobu: “Idemo draga, ovdje nešto ne vidim dobro”. Muž me je sav sretan pita zašto me prebacuju, a ja sam mu, onako nasmijana, ne sluteći ništa, rekla da ultrazvuk ne valja.
Doktorica me je ponovo pregledala i izgovorila strašne riječi: “Žao mi je, srce vaše bebe ne kuca.” A ne, ne, doktorice, vama aparat ne valja! Kako ne kuca kada sam baš jučer osjetila da se moja beba mrda?! Izašla sam napolje i rekla suprugu da želim da idem kod privatnog doktora jer su tu svi ludi – kako mogu da kažu da moja beba nije živa, a ja je osjetila jučer?! Muž, svjestan situacije, me molio da idemo pravo u bolnicu, jer smo imali uputnicu za tamo, ali ja nisam željela ni da čujem – prvo na pregled. Tamo sam dobila isti odgovor.
Porođaj kao najgora noćna mora
Pozvala sam mamu i svi smo otišli u bolnicu. S obzirom da sam bila u poodmakloj trudnoći, morali su da izazovu porođaj. I pored toga što su mi stavili gel tu večer, ujutru nisam bila otvorena ni malo. Gel nije djelovao. Stavili su uveče štapiće i otvorila sam se osam prstiju, u pola sedam ujutro dali su mi i prvu bocu indukcije. Plakala sam, boljelo me, trudovi su bili sve jači i jači. Mama, tetka, muž, svi su bili sa mnom. Dopustili su mi to ljekari, valjda od tolike tuge. Mama me zamolila da ne gledam ispod pokrivača, da mi ne bi ostala ružna slika, da pamtim tu bebu po ultrazvuku.
U pola dva sve je bilo gotovo – sedam sati patnje i bola. Kažu da sva bol nestane kada majka vidi svoje dijete, a šta ja da vidim? Gdje da pogledam?! Pitala sam kog pola je beba. “Muško je, teško 600 grama”, čula sam odgovor.
Kroz dva dana sam izašla iz bolnice. Svaka trudna žena, svaka beba, svaka žena na kolicima je bila moja bol. Krivila sam sebe, kakva sam ja to majka kada nisam osjetila da se beba više ne pomjera! Možda sam mogla da je spasim, možda sam mogla nešto, ali… Tako je bilo suđeno.
Pravi termin mog porođaja, 13. juli, bio je najgori i najteži dan u mom životu, poslije svega što mi se desilo. Svi su tada bili uz mene.
Još jedna trudnoća
Za vrijeme tog nesrećnog perioda, moj brak je počeo da se raspada. Čak smo se i razišli na dva mjeseca, ali opet, moj muž se vratio. Došao je da me trpi ponovo, jedini on.
Opet sam ostala u drugom stanju, ali nisam bila sretna, ovaj put nisam smjela. Rekli su mi da su blizanci, bila sam poseban pacijent u bolnici. Ležala sam, mirovala, išla sam kući samo vikendom i sve je bilo super do 12. nedelje. Onda se desilo isto. Opet.
Poslije toliko spontanih pobačaja, pomirila sam se sa činjenicom da neću imati djecu.
Naš život se svodio na to da svako ima svoj posao, da dođemo kući, prošetamo. O djeci više nismo pričali. Previše je bilo bolno.
Nova beba – nova radost i strepnja
Prošle su tri godine. Kada smo se tog ljeta vratili s mora, imala sam neki čudan osjećaj. Uradila sam test na trudnoću, iako je trebalo tek taj dan da dobijem. Bio je pozitivan. Bila sam sretna i preplašena.
Otvorila sam bolovanje i otišla u bolnicu, tako sam morala. Pratilo me pet ljekara, svaki dan. Poslije mjesec dana ležanja u bolnici, javili su mi iz firme, u kojoj sam radila dvije godine, da sam dobila otkaz, uz obrazloženje da je tako odlučio glavni direktor jer ne želi trudnu radnicu. Ovaj put sam silno željela da uspijem u namjeri da se ostvarim kao majka. Ljekari su mi rekli da bi trebalo da izdržim do 32. nedelje, kada bi mogli da me porode.
Kada sam ušla u šesti mjesec, rekli su mi da je dečak. Lagano sam gurala dan po dan. Muž mi je dolazio svaki dan, mama isto. Počeli smo da kupujemo stvari za dječake, sve je bilo super. U sedmom mjesecu, rekli su mi da je djevojčica, mojoj sreći nije bilo kraja. Majkina ljubav malena! Došao je osmi mjesec i konačno deveti…
Konačno ostvarenje želja
Na dan termina zakazali su mi porođaj, iako još nisam bila otvorena. Dali su mi indukciju, stavili gel i probili vodenjak. Prošlo je devet sati, ali se ništa nije dešavalo.
Uvečer u pola 10 poslali su me na carski rez, nisu željeli više da rizikuju. U 10:54 je došlo moje sunce na ovaj svijet.
Tek sam je ujutro vidjela. Moja ljubav, moj život, ono što sam najviše čekala. Rođena je sa 3.600 grama, a bila je 54 cm duga. Zdrava malena djevojčica.
Svakim danom, satom, minutom, volimo je i pazimo sve više i više.
Drage moje mame, buduće mame, ne gubite nadu, vjerujte, sjetite se – uvijek postoji neko kome je teže i gore! Nemojte odustajati, budite sigurne u sebe, želite nešto dovoljno jako i to će vam se i ostvariti.
Moja malena i ja vam šaljemo hiljadu poljubaca.
