Prvi školski dan u jednoj američkoj školi.

Učiteljica predstavlja novog učenika Hakira Suzukija iz Japana.

Počinje čas i učiteljica ispituje: „Sada ćemo videti koliko poznajete američku istoriju… ko je rekao „Sloboda ili smrt“? Odjednom tišina. Samo Suzuki digne ruku i kaže: „Patrick Henry, 1775. godine, Philadelphija“

„Vrlo dobro Suzuki. A ko je rekao „Država je narod! I kao takva ne sme nikada umreti!“?

Suzuki ustane: „Abraham Lincoln, 1863. Washington.“

Na to nastavnica strogo pogleda razred pa reče: „Stidite se! Suzuki je Japanac, ali poznaje američku istoriju bolje od vas!“

Tihi glas iz kraja razreda: „Jebite se, posrani Japanci!“

„Ko je to rekao?!“ – viknu nastavnica, na šta Suzuki digne ruku i reče: „General MacArthur, 1942. Guadalcanal i Lee Iacocca 1982. na skupštini deoničara Chryslera u Detroitu“.

Razred je u tišini… neverica… iz pozadine se čuje: „Puši kurac!“

Učiteljica sva izvan sebe: „Sad je kraj! Ko je to rekao?!“

Suzuki: „Bill Clinton Monici Levinsky, Ovalna kancelarija, 1997. godine, Washington“

Drugi učenik se prodere: „Suzuki je govno!“

Suzuki: „Valentino Rossi, Rio de Janeiro, moto Grand-Prix, Brazil 2002.“

Razred u histeriji učiteljica pada u nesvest kad na vrata ulazi direktor škole: “U pičku lepu materinu, sve je izmaklo kontroli! Ja ću to sada da rešim.”

Suzuki, iako ga niko ne pita: „Željko Mitrović doktoru Konu, TV Pink, Beograd, 2020.“

VIC DANA: Porodična sramota

Sin nekog arapskog šeika studira u Beogradu. Nakon mjesec dana piše kući:

-„Srbija je prelijepa, ljudi su jako ljubazni i baš mi se sviđa ovdje. Samo mi je ponekad neprijatno kad idem na fakultet u mom pozlaćenom Mercedesu, a većina mojih profesora i prijatelja studenata dolazi tramvajem.“

Poslije nekoliko dana stiže ček na milion dolara sa kratkom porukom roditelja:

– „Nemoj da nas sramotiš, kupi i ti tramvaj!“

VIC DANA: Navalio Mujo na Fatu

Navalio Mujo na Fatu u krevetu i kad su završili, zapali Mujo cigaru, lijepo se namjesti i ponosno upita Fatu:
– Onda, Fato, kakav sam ja u krevetu?

Fata promrmlja poluglasno:
– K’o vulkan, moj Mujo …

Mujo se zadovoljno nasmija:
– Ih, k’o vulkan, šta kažeš, tako sam dobar?

Fata se okrene prema njemu:
– Jok, bolan, nego se aktiviraš svakih pet godina.

VIC DANA: Dresirane ribe
Otišao Mujo da peca na neko jezero u Americi gde je pecanje strogo zabranjeno. Ribe koliko hoćeš, svaki zabačaj, riba na štapu. Začas je Mujo napecao punu čuvarku ribe i tamam je krenuo kući, kad – rotacija. Policajac.

Policajac: Gospodine, ovde je pecanje zakonom zabranjeno. Moraćete krivično odgovarati za te ribe, kazna je 10.000 dolara ili tri mjeseca zatvora.

Mujo: Gospodine, ali ovo su moje ribe.

Policajac: Kako to?

Mujo: Fino. Ovo su moje ribe. Ja ih svako jutro donesem ovdje na jezero, pustim ih da se malo isplivaju, posle ih zovnem, one se fino vrate u čuvarku, nosim ih kući i sve tako. Hoćete li da vam pokažem?

Policajac: Hajde, baš da vidim i to čudo.

Mujo istrese ribe u jezero. Tajac nekoliko sekundi, ništa se ne dešava…

Policajac: Hajde sad.

Mujo: Šta?

Policajac: Pa zovni ih.

Mujo: Koga?

Policajac: Pa ribe.

Mujo: Koje ribe?!

VIC DANA: Šverc

Ide Ciga preko graničnog prelaza, gura bicikl, a na biciklu džak. Carinik ga pita: – Šta imaš u tom džaku? Ciga: -Ništa, gospodin carinik, samo pijesak!

Carinik:

– Jaoo… Mene si našao da zajebavaš!

Uze carinik nož, izbode onaj džak, kad ono stvarno samo pijesak u njemu. Pusti ga carinik.

Nedugo nakon toga dešava se ista scena. Ciga opet gura bicikl, na biciklu džak, opet carinik sumnja i izbode džak, ali u njemu samo pijesak.

Ponovi se to još nekoliko puta, i na kraju, iznerviran i razočaran, kaže carinik Cigi:

– Meni ovde ništa nije jasno! Pustiću te od sada svaki put, ali da mi kažeš ŠTA ti to švercuješ?

Ciga:

– Pa bicikle, gospodin carinik, bicikle…

VIC DANA: Welcome

Zaposli se Fata u velikoj firmi, dobije svoj kompjuter, radi svakodnevno na njemu, sve ide super.

Međutim, jedan dan se razboli i ne dođe na posao, a njenim kolegama treba nešto s njenog kompjutera, ali ne znaju lozinku (password).

Zovu oni Fatu:

– „Fato, koja ti je lozinka na računaru?“

Kaze Fata:

– „Velkom.“

Probaju oni ‘WELLCOME’ – neće. Probaju ‘VELKOM’ – nece. ‘VELLCOME’, ‘WELCOME’ – ništa neće.

Nakon nekoliko sati zovu oni Fatu ponovo:

– „Fato, kaži nam koliko slova ima ova tvoja lozinka?“

– „Pa jedno“, kaže Fata.

– „Pa kako jedno, pobogu?!“ , pitaju kolege opet.

– „Pa vel’ko – M!“

VIC DANA: Nasljedstvo

Na samrtnoj postelji baba se tihim glasom obraća unuku:

– “Želim da ti ostavim farmu koju imam s velikom vilom, svu najmoderniju mehanizaciju i alat, ergelom konja i svom ostalom stokom, kao i 3.567.456 $.”

Oduševljeni unuk:

– “Wow! Baba, obožavam te!” – radosno uskliknu unuk – “Nisam znao da imaš to sve. A gdje se nalazi ta farma?”

Baba odgovara:

-”Na Facebooku!” – dijete moje – “Na Facebooku!”

VIC DANA: Prevara

Pita Mujo Fatu:

Reci Fato, pošteno, jesi l’ me ikad prevarila?

Veli Fata:

– Ne bi ja, Mujo moj, nikad’…

– Ma reci, Fato… ‘ajde, neću te tuć’!

I Fata poče:

– Pa, eto, jesam Mujo, al’ samo tri puta… Jel’ se sjećaš kad si ono počeo igrat’ za Želju, pa te trener nije htio stavljat’ u tim? E, ja otišla kod trenera… I jel’ te poslije stavlj’o u tim da igraš?

– Pa jes’ vala…

– E, onda kad te trener počeo stavljat’ da igraš, niko ti nije htio dodat’ loptu! Pa sam otišla u svlačionicu… I jesu l’ ti poslije dodavali?

– Pa, jesu…

– A kad su ti počeli dodavati, je l’ ti cijeli stadion zvižd’o?

– Ma, jest’…

– A je l’ ti sad iko zviždi?

VIC DANA: Perverzija

Zatraži učiteljica od sve djece da napišu po neku riječ stranog porekla i da je objasne. Javi se mali Perica da pročita šta je napisao.

• Hajde Perice! – proguta učiteljica knedlu.

• PERVERZIJA – izvali Perica.

• Dobro – prekine ga učiteljica – hajde sad objasni taj pojam, ali da ne upotrebiš nijednu bezobraznu reč, kao što inače umiješ.

• Važi – kaže Perica. Zamislite dvije žene kako idu ulicom i jedu sladoled. I sad jedna ga liže a druga ga grize. Koja je od njih udata?

• Pa… – učiteljica se zamisli, pa se zacrveni i na kraju kaže – Ona koja ga grize.

• Ne! – kaže Perica – udata je ona koja nosi burmu, a to što ste vi pomislili, to je perverzija.

Penzija

Dođe Mujo kući i sa vrata saopštava ženi novost:

• Fato, jesi li čula za novi zakon? Žena koja rodi četvoro djece dobija penziju!

• Šta veliš, penziju? A mi samo troje imamo!

• Jašta, bolan, kasno je da pravimo četvrto. Nego, imam ja vanbračnog sina. Hoćeš da ga dovedem, pa bi nam bilo četvrto?

• Idi dovedi! – pristane Fata.

Ode Mujo i uskoro dovede svog sina, ali kod kuće zatekne samo Fatu.

• Bolan, Fato, gde su djeca?

• Došli ljudi i odveli svoje!

Diplome jeftino

Stoji Ciga ispred fakulteta i viče na sav glas:

– “Dipljome, jeftino dipljome, samo 1000 euri!”

Nakon nekog vremena priđe mu student i pita:

– “Može li za 800?”

A Ciga malo misli, misli… pa ispali:

– “Paaaaa, može, al’ ću morati da te malo propitam.”

Indijanci odu kod vrača da ga…

Indijanci odu kod vrača da ga pitaju kakva će zima biti.

– Jaka i hladna. – kaže on.

Oni spreme gomilu drva, ali zima bude blaga, pa potroše samo pola. Naredne godine opet odu kod vrača.

– E, ova će da bude stvarno žestoka! – kaže on.

Indijanci spreme još više drva nego prošle godine, a zima opet bude blaga. Treće godine opet oni kod vrača, a vrač kaže:

– Dođite sutra.

Sutradan ode vrač u grad kod meteorologa i pita ga:

– Kakva će zima da bude?

– Jako duga i jako hladna.

– Kako znaš? – upita vrač.

– Pa, eno Indijanci u planini već treću godinu spremaju drva za ovu zimu.

Lokalni poziv

Pita Tuđman đavola:

Jel mogu da pozovem Zagreb samo na minut i vidim kako stoje stvari u mojoj zemlji? Zanima me kada ćemo u Evropu.

– Može – odgovori đavo.

Završi Tuđman razgovor a đavo mu kaže – Ovaj poziv košta milion dolara.

– Nema problema. Reče Tuđman i plati.

Čuje to Sadam pa i on upita:

– Mogu li i ja da nazovem Bagdad? Ovi moji imaju probleme, pa me zanima kako ih rešavaju.

– Može, ali će te to koštati 2 miliona dolara. – Kaže đavo.

Sadam završi razgovor i plati.

– To je sve čuo Milošević pa upita đavola: – A jel mogu ja da nazovem Beograd? Zanima me da li su sačuvali Kosovo, da li se popravio standard i mnogo toga još.

– Može. – Reče đavo.

Kad je završio razgovor Milošević upita: – Koliko treba da platim?

– Ništa. – Odgovori đavo.

– Kako ništa. Ova dvojica su platili po milion i dva, a ja ništa.

– Kad zoveš iz jednog pakla u drugi, računa se kao lokalni poziv.