Nabasala sam na stare reklame za Levi’s. Znate ono: momak u farmerkama, na motoru, naočare, smrtno ozbiljan dok mu se oči smeju i devojka koja pada na sve to? Nekako me Jutjub otuda odvede pravo na spot pesme „I drove all night“ Roja Orbisona i razbolim se. Mislim, Dženifer Koneli i Brendon iz Beverli Hilsa, čoveče!

Danima sam je slušala sa nekom knedlom u grlu. „Vozio sam cele noći da dođem do tebe“, pa kadar zamišljenog Džejsona Prislija za volanom. Pa njeno oduševljenje kad ga ugleda i nežnost, nežnost, zagrljaji, poljupci.

– Je l’ se sećaš Beverli Hilsa?

– Sećam se, ali nisam gledao. Mislim, kao klinac nikad nisam gledao sve te serije.

– Uf. Kako nisi? Ne mogu da se opasuljim danima… Sve mi se vratilo.

– Šta ti se vratilo?

– Pa to, kad idem u osnovnu i srednju školu i zamišljam kako ću i ja jednog dana da sednem u auto i samo se vozim s nekim likom.

– S nekim likom, a? – začikava me.

– Ne zezaj. Ne umem da objasnim osećaj. Kao da samoj sebi nedostajem.

A ima tu materijala za nedostajanje. Bila sam bezbrižna, večito romantična sa tendencijom zaljubljivanja u junake iz filmova iz knjiga. Nikad nisu bili likovi, već baš to junaci. Nedostaje mi muzika koju sam tada slušala. Iz ove perspektive je jasno, to je bila klasična amerikanizacija jednog detinjstva. Malo „Moćni rendžeri“, malo „Bliznakinje iz Slatke doline“, pa „Beverli Hils“ i napokon ćaknuta „Ali Mekbil“. A tek čitanje! Pa muzički spotovi i filmovi. Pomalo je smešno, ali od tih naslovnih numera holivudskih filmova osamdesetih i devedesetih napravila sam sebi savršen saundtrek za život. Znate, već? Ona muzika što te pomera svaki put kad je čuješ.

Lakše je uz muziku, zar ne?

Deca po ceo dan slušaju Jugotonovu ploču „Trnoružica – Pepeljuga“, koju okrećem na gramofonu. Mladi Rade Šerbedžija je kraljević i svaki put kad mu čujem glas, nešto me štrecne. Kao da ga vidim u filmu „Before rain“ ili u tako aktuelnoj „Variola Veri“. Nedostaje mi ono vreme kad sam iz dokolice pretraživala na Internetu zanimljivosti o glumcima, o piscima, o… ne znam više ni sama.

Nikad kao ovih dana u samoizolaciji mi nije bilo jasno koliko sam se promenila. Koliko me je majčinstvo promenilo. To je kao sa onim plastelinom koji mesim sa decom. Premesiš, vrtiš između dlanova, pritiskaš, vadiš modlama različite oblike, kombinuješ boje i svaki put ispadne nešto drugo. Ispadne nešto drugačije, a opet, materijal je isti.

I dalje mi nešto titra u grlu kad pomislim kako je vozio cele noći da dođe do mene. Kad zazvoni telefon, a on kaže: „Hej, šta radiš? Izađi do kapije da vidiš nešto.“ A nešto je on naslonjen na auto.

Ponekad se pitam gde je ta devojka koju vidim u njegovim očima. Sretnem je kada u retkim slučajevima odem u pozorište ili na neko književno veče. Bude to lep, ali čudan susret.

– Znaš, prija meni i dalje da izađem bez dece. Da razgovaram o književnosti, o filmovima koje sam pogledala, ali nekako… kao da to više nisam ja. Kao da je to neka druga ja.

– Evoluirala si. – napisala je Ana kratko i nalepila srce.

– Izgleda. – rekla sam naglas, čitajući njenu poruku.

Je l’ to loše, ne znam, ali znam da je bilo neizbežno. Pa se setim tehničara koji mi je skidao konce nakon carskog reza.

– Eto, sad si kao nova! – pa onda na moj ne tako siguran smešak – Šalim se. Nikad više ništa neće biti isto!

Kako sam bila naivna što sam verovala da misli samo na rez i moje telo.

Na kraju, možda to nije ni važno sve dok me onaj isti saundrek u glavi nagoni na ples.

„No one can move me the way that you do

Nothing erases this feeling between me and you

I drove all night to get to you

Is that all right?“

O, i te kako je all right!

Više saznajte na izvornom linku: Srbijanka Stanković – Vozio sam cele noći da dođem do tebe / (lolamagazin.com).
– Ovo je čitanje RSS vijesti.