„Mama“, počeo je. „Kada porastem, da li i ja moram da se oženim?“

„Ne“, odgovorila sam. „Možeš šta god hoćeš, mi samo želimo da ti budeš srećan.“

„Okej, dobro“, rekao je sa izrazom velikog olakšanja. „Jer ne želim da se stalno moram svađati sa nekim.“

Ovaj komentar me je ostavio bez daha. Istina je da smo se moj muž Majk i ja svađali sve vrijeme. Vremenom smo nekako oguglali na činjenicu da su nam svađe postajale sve glasnije, sve učestalije i da su se sve više  događale u prisustvu naše djece.

Kako smo došli do toga? On je bio moj najbolji prijatelj, a sad smo stalno ratovali. Ljubav mog života. Otac moje djece.

Upoznali smo se preko zajedničkih prijatelja kad smo završavali srednju školu. Iako smo bili dijametralne suprotnosti, postojalo je nešto što nas je odmah prosto vuklo jedno ka drugome. Bez obzira na to šta smo radili, da li smo visili sa prijateljima, išli na skijanje, lijeno gledali filmove ili se samo glupirali, bili smo nerazdvojni.

Kako su dani polako prelazili u mjesece, i zvanično smo postali par i to ne nikada nije promijenilo.

Šest godina kasnije, kupili smo kuću i vjenčali se. Do tad smo već prošli neke teške trenutke zajedno, uključujući i bolest i daljinu. Bili smo toliko jaki zajedno i naše prijateljstvo, koje je uvijek bila sama osnova našeg odnosa, je i dalje bilo jednako jako.

Nedugo nakon našeg vjenčanja počeo je vrlo težak period za nas – činilo se da se nedaće samo redaju jedna za drugom. Izgubili smo kuče koje smo obožavali, zbog čega smo se osjećali kao da smo podbacili u prvoj ulozi roditelja.

Onda, nakon što zaista i jesmo dobili bebu, našem sinu je bilo prilično teško jer se borio sa senzornim poteškoćama i usporenim razvojem jezika.

Naše drugo dijete je bilo neplanirano. Iako nam je ona bila prijeko potrebna svijetla tačka u životu, toliko smo već bili istrošeni poslije svih problema koje smo imali sa sinom da nam je i sama ljubav ka roditeljstvu polako jenjavala, a stvari smo obavljali mehanički.

Svi ovi događaji su na došli kao talasi koji nas razbijaju. Taman što bismo se pridigli i malo počeli dolaziti sebi, nešto novo bi se desilo i novi talas bi nas ponovo oborio na zemlju.

Konačno, bar na neko kratko vrijeme, stvari su se smirile. Oko punih godinu dana nismo imali nijednu veću krizu. Tokom tog perioda oboje smo radili na sebi. Ja sam ponovo pronalazila sebe, shvatila sam da mi ne paše uloga domaćice i, nakon nekoliko pokušaja i promašaja, pronašla sam savršenu ravnotežu između posla i majčinstva.

Iako smo Majk i ja povremeno izlazili, oslanjali smo se na činjenicu da nam je odnos uvijek bio veoma opušten. Uživali smo u tome da zajedno gledamo TV nakon što smjestimo djecu u krevet i činilo se da nam je to dovoljno. Nismo ni shvatili koliko smo se udaljavali jedno od drugoga.

Nakon što smo odlučili da nam porodica nije potpuna, pokušavali smo dobiti još jednu bebu.

Ali ponovo su se pojavili oni talasi krize, a mi nismo bili spremni.

Prošli smo kroz godinu dana sekundarne neplodnosti u kojoj sam imala dva pobačaja. Otkrili smo da spontano očekujemo blizance i uslijedila je trudnoća koja mi je promijenila život. Finansijski napor dva dodatna člana porodice se ogledao najviše u tome što smo sada morali unajmiti pomoć samo da to možemo sve izgurati i da preživimo. Svi usponi i padovi koji prate ne samo navigaciju novorođenim blizancima, već i navikavanje na novu porodičnu dinamiku i činjenicu da smo sada imali četvoro djece. Pokrenula sam blog i našla se u središtu pažnje. Dvije pune nedjelje sam davala brojne intervjue. Pokušavala sam naći neko uporište kad se medijska prašina malo slegla. Odlučivanje da li da se preselimo ili ne, što na kraju i nismo. Naposlijetku, naša četvorogodišnja kćerka je iznenada počela prolaziti kroz ekstremni period anksioznosti i morali smo joj pomoći da se povrati iz te tame.

Toliko smo svi bili pod stresom da je moj način da se nosim sa tim bio da se udaljim i utopim u posao i česte bijegove i odmore u vidu izlazaka sa prijateljima. Majk je postajao sve živčaniji, nestrpljiviji i razdražljiviji.

Shvatila sam da zazirem od Majka kad dođem kući s posla i, po prvi put u četrnaest godina koliko smo bili zajedno, počela sam zamišljati kakav bi nam život bio da više nismo zajedno.

Nakon što sam mu ispričala šta je Holden rekao, šokirao se. Oboje smo. Nismo ni shvatili koliko smo se zapravo bili navikli na sve to svađanje. Počeli smo međusobno komunicirati i tokom tih iskrenih i otvorenih rasprava i povjerila sam mu se da, ako se stvari nastave ovako, ja neću zauvijek ostati tu. Da se nisam pretplatila na život sa osobom koja je konstantno užasno nesrećna. Rekla sam mu i da razumijem da sam se ja toliko bavila samom sobom da uopšte nisam pomagala toj čitavoj situaciji.

Od tog trenutka smo odlučili da više komuniciramo. Da budemo dio iste ekipe. Da se ne bakćemo sitnicama, već da budemo više svjesni toga kakva vrsta podrške treba onom drugom.

Ali najveće saznanje do kog smo došli jeste da kroz sve te talase, sve te krize kroz koje smo prolazili, isključivo smo se oslanjali na zajedničku istoriju, našu jaku osnovu i naše prijateljstvo i nadali se da će to biti dovoljno. Naš odnos je nekako uvijek bio kao na čekanju. Uprkos svemu što smo mislili, to prosto nije bilo dovoljno.

Tako smo se Majk i ja vratili na zabavljanje. Svakog četvrtka naveče bi nam došla dadilja da mi možemo izaći zajedno. Nekim danima isplaniramo nešto više, a nekim samo spontano odaberemo neki restoran kad već krenemo u grad.

Ali svaki put kad izađemo vani, mi se povežemo. Komuniciramo i zaista i slušamo jedno drugo.

Iako se nikada nismo odljubili jedno od drugoga, sada imamo novu vezu. Popravili smo pukotine u svom temelju i počeli smo da radimo nadogradnju. Ali najvažnije od svega, savršeno smo se razumjeli.

Naš dom više nije ispunjen urlanjem. Tu su sada komunikacija, smijeh i pozitiva.

Sada kada pitao sina da li jednog dana želi da ima sopstvenu porodicu (iako to nipošto ne znači da mora), uzbuđeno nam kaže da bi baš volio da se oženi i ima četvoro djece – baš kao i mi.

 

Napomena: Majk mi je pomogao da napišem dijelove ovog članka. Oboje smo mislili da je ovo vrlo važna priča.

 

Izvor vijesti: Saša Leper / lolamagazin.com