Moja teget bebi kolica mama i tata su kupili u Robnoj kući Beograd. Dobro sam ih zapamtila, jer sam ih sama gurala kasnije, mnogo kasnije dok sam vozila u njima svoju braću. Jednostavna, na četiri točka, materijal: imitacija kože u teget boji. U njima sam se vozila ja, pa  de godine mlađa sestra, potom brat, a onda i braća od tetke. Nisu imala ni onu tendu, već kišobran/suncobran koji se postavljao i pomerao po potrebi. Negde smo ga u toj deceniji vozikanja izgubili.

Bebi kolica na tavanu

Ja pripadam generaciji onih što imaju čitav magacin uspomena na potkrovlju ili u podrumu. Mama je skoro pronašla neke moje udžbenike iz muzičke škole, sestrine crteže iz petog osnovne i bratovljeve štramplice. Jednostavno – ništa se nikad nije bacalo! Neka stvar se kupi, i to samo kad je baš baš neophodna, onda se koristi do besvesti, ide s kolena na koleno. Moje duksiće je nosila sestra, knjige su nasleđivali i brat i sestra, a da ne pričam o odeći neutralne boje. To nije bio second hand već nasleđe.

Isto važi i za bebi kolica i krevetac, sve se koristilo do neupotrebljivosti. Čovek bi rekao da će ga tad baciti, ali ne! Tad sledi poslednja stanica: podrum ili tavan. Kao da im je bilo nemoguće da se odlepe od parčeta odeće ili sveske sa prvim naškrabanim slovima azbuke. Danas se na Internetu može pronaći polovna oprema za bebe koja je kao nova. Ljudi koriste, dete preraste, oni prodaju i to je to. Nema vezivanja za komad metala ili drveta. Meni je to bilo u redu se dok nismo došli do pitanja: šta sa duplim kolicima naše dece?

Dupla bebi kolica ili autobus

Kalina je bila beba što voli da se vozi i da se nosi. Kad je sa dvadeset meseci dobila brata, trebalo je naći način kako da izađemo u grad samo nas troje. Dakle, mama i dve bebe. Lazar je bio premali za nosiljku, pa je nasledio Kalinina kolica. Ona se, sa druge strane, umarala posle dugačke šetnje, a posebno kad treba da se popnemo uz strmo brdo do kuće. Ona je imala svoja kolica, a on ih je zauzeo. Nepravda, što bi rekao Kalimero.

Razmišljajući kako da rešim tu muku, a da svi budu zadovoljni srela sam se oči u oči sa fotografijom na netu. Prelepa nasmejana lica dece moje drugarice u kolicima. Zajedno. Ona napred, on pozadi. Uzrastna razlika između njih još manja nego kod moje dece. Iznad fotografije kratak opis, nešto u fazonu: uživali smo, vreme je za trčanje. Na prodaju!

Nije mi trebalo mnogo:

– Ivana, je l’ stvarno prodajete autobus?

– Molim?

– Dupla crvena kolica!

– A, izvini! Mi ih zovemo pokretni cirkus!

Pokretni cirkus – Chicco dupla kolica, pazite sad, za decu različitog uzrasta – ne za blizance, veoma brzo isprobali su Kalina i Lazar. Izgurala sam ih uzbrdo da proverimo da li ja to mogu i hoće li im se svideti. Zaljubili smo se svi. Išli smo njima, ne pitajte. Kad se unervoze ili im dosadi, menjali su mesta. Ona kao starija i viša pređe pozadi, on sedne kao glavni vozač napred. Gde god da smo krenuli izmamili bismo osmeh i prijatan razgovor. Dodajte tome igračke koje vise sa svih strana i gepek – namerno ne kažem korpa – gepek, pun namirnica iz nabavke. Pa… recimo da mi je postalo jasno zašto ih je Ivana zvala cirkus.

I sad treba da ih prodamo.

Zašto se vezujemo za stvari?

Ja sam oduvek blesavo stvorenje. Od krečenja do krečenja odvajam stvari koje ću ovog puta sigurno da bacim. A unapred se zna da neću baciti ništa. Čuvam stare pozorišne karte, dnevnike od sedmog osnovne, trzalice za gitaru, razglednice sa putovanja, okrnjene šolje za kafu. Više od šest godina sam iz stana u stan nosila tri prazne limenke piva za koje smo cimerka, docimer i ja zakačili neke želje jedni drugima. Šest godina! Brzo se vežem za čoveka, za stvari, za zidove. Otkad sam rodila decu, pa zbog njih uvela dečji feng šui u kuću, čitaj: sklonila sve lomljivo i vredno mimo njihovog dohvata, morala sam da promenim tu osobinu.

Odjednom me je uhvatila manija bacanja! Ovo nam ne treba, ovo nismo godinama koristili, ovo… Kod prvog: ovo možda zatreba, ponovo sam se vratila u stari voz. Tako sam većinu neupotrebljivih starih stvari, kojima sam zaboravila čak i sentimentalnu vrednost, spakovala u nekoliko velikih kartonskih kutija i sklonila, pogađate – u podrum.

Šta je to u čoveku – ne znam.

Nešto moraš i da pustiš

Došlo vreme da se autobus penzioniše. Nova, lepa, korisna stvar za koju pouzdano znam da je više neću koristiti. Dakle, nisu to obična kolica pa šta ako možda imamo i treće dete ili neka ih za bratanicu ili sestrića. To su dupla kolica za decu različitog uzrasta. Kome bi u porodici bila potrebna? I kada? Hoće li do tada onako velika da samo stoje u podrumu i, teška srca kažem, ali da: smetaju? Zašto ne bi umesto skupljanja prašine i dalje vozila neku decu?

Šta je sreća? Kad sa predmeta skineš nestvaran sjaj i shvatiš da je vrednost nečega u tvom srcu. Ljudi se boje da će odvajanjem od važnih predmeta ostati bez stvarnih osećanja prema nekome ili nečemu. Da će zaboraviti koliko je nešto dragoceno. Treba se osloboditi samo straha i sve će biti u redu. Kako znam? Recimo da su moja pohabana bebi teget kolica ipak bačena posle 30 godina korisnog i divnog staža. Samo, za mene, ona i dalje sijaju na suncu sa svim sećanjima koje su se na ta četiri točka okretale.

Odjedom je postalo lako da crveni autobus stavimo na prodaju. Čista i kao nova, možda ova kolica usreće neku drugu decu i neke druge mame. Mene su spasila. Dovezla su mi u srce pregršt prelepih uspomena i smeh. Valjda i ne može drugačije kad si u cirkusu.

Izvor vijesti: Srbijanka Stanković / lolamagazin.com