Mnogi ribari se drže tradicionalnih metoda ribolova, ali ova obitelj je izmislila potpuno novi, moderniji način ribolova.

Plovili su rijekom u Illinoisu, a ono što je uslijedilo je prosto nevjerovatno.

Pogledajte i podijelite video s prijateljima:



Uzeo je staru lopatu i kamen. Ne biste nikad očekivali da će napraviti ovakvo nešto (VIDEO)

John Heisz je profesionalni stolar iz Ontarija, Kanada.

Preko 30 godina radi svoj posao i do sada je predstavio razne načine da iskorisite stare stvari i napravite nove od njih.

Ovog puta je to kamen i lopata.

Ne biste nikad očekivali da šta će napraviti od njih…

Pogledajte i podijelite video s prijateljima:

PREDIVAN VIDEO: Lav odbio pojesti maloga gnua i obranio ga od napada drugog

Nije nažalost poznato gdje je i kad prizor snimljen, kao ni to je li siroto nezaštićeno stvorenje ostalo živo, no ono što stoji u naslovu precizno opisuje što se doista zbilo.

Video je u januaru objavio na YouTubeu jedan od sudionika safarija, a koji možda nije bio ni svjestan tog da su jadnog malog gnua ispred lavova vjerojatno bacili organizatori turistima za užitak.

Kako bilo, mladi lav koji ga je prvi susreo je gnua odbio ubiti, te ga je k tome još zaštitio od napada druge mačke.

Je li bio nahranjen ili su se u njemu možda probudili zaštitnički osjećaji ne možemo sa sigurnošću reći (u jednom ga trenutku dodiruje njuškom što navodi na zaključak da nije htio napasti mladunče), ali zato znamo da je ispao većeg srca od ljudi koji su žrtvovali gnua za šaku dolara.



(magazin.ba)

Dječakova želja za učenjem je bila snažnija od njegovog straha od hladnoće.

Većina 8-godišnjaka se brine o svojim prvim simpatijama, najdražim igračkama i o zadaći koju moraju napisati prije škole.

Nažalost, 8-godišnjak Wang Fuman iz Kine se mora brinuti za te stvari, ali i za još mnogo toga.

Wangova nesreća je bila zataškana dok učiteljica nije objavila sliku dječaka kada je došao u školu jedno jutro.

Njegova je glava i kosa bila gotovo potpuno smrznuta, a njegovi su obrazi bili žarko crveni zbog niskih temperatura – što je radio na hladnom tako dugo?



Iako ne znamo puno o ovom malom hrabrom dječaku, znamo da je njegova pozadina jako tužna. Wangova je majka napustila obitelj zbog čega se Wangov otac morao preseliti u veliki grad da nađe posao, a jadni je Wang prepušten baki koja je živjela kilometrima dalje od osnovne škole.

Javni prijevoz nije postojao tako da Wang nije imao kako do škole – svaki dan je hodao 5 kilometara u jednom pravcu kako bi došao do škole.

Neke je dane padala kiše. Neke je dane bilo užasno vruće. Tijekom najhladnijih zimskih jutara Wang bi obukao svoj najdeblji kaput i krenuo do škole.

To je bio slučaj tijekom ledenog zimskog jutra kada se pojavio u školi sa smrznutom kosom. Maleni je dječak jedva pomisao svoje oči, a njegovi su se školski kolege usredotočili samo na njegov izgled. Upirali su prstom u njega i smijali mu se dok Wang nije pognuo glavu od srama.



Oni nisu imali pojma da je Wang došao sam u školu dok su temperature bile ispod nule – čak su mu se dijelovi prstiju ozlijedili od hladnoće. Wangova želja za učenjem je bila snažnija od njegovog straha od hladnoće.

To je lekcija koju će njegovi okrutni školski kolege morati naučiti ako jednog dana žele biti uspješni!



Navodno je Wang tog dana bio iznimno usredotočen na dolazak u školu jer su trebali pisati veliki test. Jako malo osmogodišnjaka bi učinili nešto takvo da poboljšaju svoje izglede za život, ali i za život svoje obitelji.

Možemo se samo nadati da će se Wangova situacija poboljšati. No s takvom voljom je jasno da mu je jako stalo do svog obrazovanja.

(novizivot.net)

Ovih dana, provođenje vremena sa porodicom ne znači ono što je nekada značilo. Danas, “kvalitetno vrijeme” često podrazumjeva da gledamo u telefone u istom prostoru.

Nedavno, Dejvid Rozenman poveo je svoju 9-godišnju djevojčicu na doručak na uobičajen način; ponio je njenu bojanku, imao je sa sobom novine i svoj telefon. Planirali su da provedu neko vrijeme zajedno, kao što su i nekada.

Ipak, ovoga puta, Dejvidova ćerka imala je specijalan zahtjev.

Proveli su sve vrijeme doručka razgovarajući, smijući se, imitirali su ljude za stolovima oko njih.



Dejvid je rekao da je njegova ćerka željela da mu ispriča o njenom projektu. On je slušao dok je pričala i divio se njenom malom licu. Mislio je o tome koliko je voli i koliko se topi iznutra dok ona priča.



Kada je došlo vrijeme da se plati račun, Dejvid je otišao od stola na sekund, a kada se vratio, pronašao je ovu poruku. Njegova ćerka je rekla da je bio neki stranac i pitao da li joj je to otac, onda je ostavio ovu poruku za nju.



U poruci je pisalo: “Radim u školi gdje mnoge ćerke nemaju očeve, a one koje ih imaju nikada nisu doživjele da ih on gleda i sluša – 100 odsto posvećene pažnje njoj kao što ste vi imali ove nedelje ujutru. Nemaš predstavu kakav vas dvoje dar dajete svim profesorima koji su odgovorni za edukaciju nje od sada pa do diplomiranja.”

“Molim vas nemojte da dozvolite da vaše dijete ili neko koga volite moli za vašu pažnju kao što je moje dijete činilo, neko dijete neće moliti za to.”, napisao je Dejvid na svom Fejsbuku.



Dejvid je u pravu – dajte djeci svu pažnju jer to je postala rijetkost. Moramo da počnemo da vježbamo da budemo prisutni, a počnite sa svojom porodicom.

(Kurir.rs)

Kada su se Roy i Bernita Rogers vjenčali, odmah su htjeli imati obitelj. No njihovi snovi su se počeli činiti nedostižnima kada je Bernita tri puta prijevremeno rodila.

Nažalost, sve su njihove bebe preminule. Bernita je osjećala užasnu prazninu u svom srcu koju ništa nije moglo ispuniti.



Tužni je par gotovo u potpunosti odustao kada je jednog dana malena mačkica ušetala u njihove živote.

Svu su ljubav dali za brigu o toj malenoj slatkici.

Roy i Bernita su uskoro saznali da je „Midnight“ (hrv. Ponoć) zapravo vrlo sretna maca.

Nakon godinu dana od kada su našli mačkicu ovaj je par ponovno zatrudnio.

Bernita je rodila zdravu djevojčicu Stacey. Zbog svih negativnih prošlih iskustava par se vrlo zaštitnički ponašao prema djetetu te su uvijek blizu imali monitor za bebu.

Čak je i Midnight preuzela ulogu bebinog osobnog zaštitara. Uvijek je pazila na nju.



Kada je Stacey imala samo 6 tjedana, Bernita ju je položila na spavanje te je otišla u dnevni boravak družiti se sa svojim roditeljima.

No Midnight se činila ljubomornom što nije središte pozornosti te je počela skakati na Bernitu.

Ona ju je ignorirala te je ustala kada je čula neobične zvukove kako dolaze iz monitora za bebu.

Vidno uznemirena otišla je u Staceynu sobu. Bila je zaprepaštena kada je uvidjela što je mačka zapravo namjeravala.



(novizivot.net)

Nedavno se u Zoo vrtu u Engleskoj, dogodila neobična nezgoda.

Petogodišnji dječak upao je u kavez sa mužjakom gorile.

Jambo, alfa mužjak iz grupe, odmah je prišao dječaku, i pogledajte šta se potom dogodilo.

Nevjerovatno! Jambo vidi da je dijete dobro i u tom trenutku ga štiti od ljudi koji su se približavali.

Životinje ponekad umiju biti mnogo veće ličnosti od nas!



(magazin.ba)

Kada bi vam neko rekao da je paljenje kose zapravo dobro za vaše uvojke, sigurno bi pomislili da je lud, zar ne?

No kako se ispostavilo, mnoge žene se zaklinju da je upravo to odlična stvar za vašu kosu.

Ova ‘luda’ i neobična teorija postala je još popularnija kada je jedan Victoria Secret model izjavila kako već godinama pali kosu i da je to glavni razlog zašto njena kosa i frizura izgledaju fenomenalno.

Iako se čini jako opasno, ova metoda može dovesti do odličnih rezultata, ako je izvedete ispravno.

Ovaj video će vam pokazati kako da to uradite:



(magazin.ba)

Doug Seegers je beskućnik koji pjeva pjesmu “Going Down The River”, koju je on napisao, a način na koji to on radi je fenomenalan, objavio je portal “Magazin.ba”.

Ovo je jedna od najizražajnijih i najosjećajnijih pjesama koju sam ikada čuo.

15 jako kul stvari koje vam uopće ne trebaju, a odmah ćete ih poželjeti

Foto: Izismile

Teško je odoljeti jednoj od najvećih pošasti današnjeg vremena – gomilanju stvari koje nam uopće ne trebaju i koje ćemo iskoristiti mooožda jednom u životu.

U nastavku vam predstavljamo predmete koji su, realno, svima totalno nepotrebni, a opet – tako su kul!

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.
(index.hr)

Ova mačka je stara nekoliko tjedana i život je nije mazio od početka.

Ostala je bez majke nakon nesreće.

Dobri ljudi su je usvojili i ponijeli kući. Tamo ju je čekao njihov haski Lilo.

Nisu znali kako će reagirati na malu mačku, a evo šta se dogodilo…

Pogledajte i podijelite video s prijateljima:

Viralna snimka s plaže u Makarskoj: Ona je htjela romantični trenutak, a on… (VIDEO)

Viralna snimka s plaže u Makarskoj: Ona je htjela romantični trenutak, a on… objavio je portal “Index.hr”.

Snimka je navodno nastala na jednoj plaži kraj Makarske, a nije poznato je li riječ o pripremljenom skeču ili odlično ulovljenoj autentičnoj situaciji.

Pogledajte video i podijelite sa prijateljima na društvenim mrežama:



Njemački ovčar je vidio delfine u vodi, a onda uradio nešto potpuno neočekivano (VIDEO)

Ova dva čovjeka su krenula u ribolov svojim čamcem.

Sa njima je išao i njemački ovčar koji ih je često pratio.

Dok su plovili nasred mora, polavila se skupina delfina koja su pratila čamac.

Pas ih je uzbudljivo posmatrao, a onda uradio nešto potpuno neočekivano.

Reakcija vlasnika je genijalna!

Pogledajte i podijelite ovaj video s prijateljima:



(magazin.ba)

Društvene mreže zapalila je ispovijest jedne djevojke iz Srbije koja je provela noć na željezničkoj stanici u Mađarskoj.

Oko mene grupa arapskih momaka koji spavaju ispred na klupama držeći pod glavom sve svoje bogatstvo, malo dalje tri prostitutke, a sa druge strane dva muškarca, beskućnika…

O tome šta joj se sve dogodilo te noći, napisala je fantastičan status na svom Fejsbuk profilu.

U Mađarsku je otputovala na poslovni put a morala je da prenoći na željezničkoj stanici kako bi stigla na vrijeme. Ono što je doživjela je stvarno nevjerovatno.

Prenosimo vam najzanimljivije dijelove:

“I shvatam sledeće: “Biću sama noću u Budimpešti i moram da smislim mesto gde ima ljudi, koje je noću otvoreno i gde ima policije za svaki slučaj”.

Nakon grozničavog isčitavanja raznih sajtova zaključujem da ja jedino mogu da idem na Keleti železničku stanicu. I kroz glavu mi prođe “narkomani, beskućnici, prostitutke, narko dileri, perverznjaci… Hej, ali tu sigurno mora da ima i policije”. Znate da putujem često i takođe mi nije strano da putujem sama, ali pomisao da ću biti sama na železničkoj stanici noću u Mađarskoj mi je bila poprilično zastrašujuća.

U toku puta upoznajem saputnicu sa kojom sam čavrljala tih par sati puta. Mađarica iz Budimpešte, zove se Vera po prabaki Srpkinji. Vera, kada sam joj iznela svoj genijalni plan o noći na Keleti stanici, uplašeno kaže da to ne dolazi u obzir i poziva me da budem kod nje u stanu dok ne pođem na sastanak.

Nije li to nešto tako čovečno i plemenito? Devojka koja me nikada pre nije videla mi je, meni potpunom neznancu, ponudila da budem kod nje da ne bih bila sama noću u stranom gradu. Iako me je zaista duboko dirnula ova ljudskost, moje lepo vaspitanje mi nije dozvoljavalo da u nečiju kuću uđem u 3 ujutru. Vera i ja smo razmenile brojeve i Vera mi je slala poruke na svakih 40-tak minuta do jutra da se uveri da li sam u redu.

Draga Vera, hvala ti što si mi potvrdila da ljudska dobrota nije u nestajanju, što postoje ljudi koji i dalje veruju da je čovek čoveku brat, a ne vuk.

I tako 2.30 ujutru (naravno Marfijev zakon – granični prelazi su bili pusti nigde žive duše i naravno da sam imala vozača manijaka koji je jurio kao muva bez glave po autoputu), ja u poslovnom izdanju sa laptop torbom ispred Keleti stanice oko mene grupa arapskih momaka koji spavaju ispred na klupama držeći pod glavom sve svoje bogatstvo, malo dalje tri prostitutke, a sa druge strane dva muškarca, beskućnika rekla bih, koji u neverici gledaju s koje planete sam ja pala…

Malo dalje mađarski beskućnici, neki narko dileri koji vrbuju par engleskih pijanih turista koji i ne znaju gde se nalaze i non stop vrište kako je Beč fenomenalan grad i da su ‘ovde’ najbolji ljudi (i dalje se nadam da su ipak potrefili posle voz za Beč, ako su uopšte i želeli da idu tamo) i par prostitutki koje gledaju da nađu klijente.

Smestim se na jednu klupu, pustim Brejkerse i molim Boga da što pre svane. Prilazi mi čovek i pokušava da mi nešto objasni na mađarskom i nakon mog dobro veče na engleskom vadi svoju legitimaciju – mađarski policajac u civilu koji mi posle na savršenom engleskom kaže da želi da vidi moju voznu kartu i pasoš. Jer logično ja sedim u tri noću na želežnickoj stanici, normalno je da putujem negde. I još “logičnije” ja tu kartu nemam, jer ja i ne putujem nigde.

Već mi je scenario u glavi, sad će da me privede, neću stići na sastanak, platiću sto odsto neku kaznu jer ‘poznato je da Mađari ne vole Srbe i uvek pišu nama neke kazne, jer nas mrze’.

Ništa od toga se nije desilo. Ispričala sam mu šta ja to zapravo radim na železnickoj stanici. Da li je on bio dobre volje ili se sažalio sve u svemu ili je samo dobar čovek, on se samo nasmejao i pitao da li mozda želim čaj ili kafu (ponoviću mađarski policajac, ja strani drzavljanin) i rekao da će me obići on ili njegov kolega za pola sata da vide da li sam ok i poželeo mi uspeh na poslovnom sastanku. Usput se sagnuo i pokrio jednu baku koja je spavala na klupi i ostavio čokoladicu. Na svakih pola sata je prolazio tuda i mahnuo mi.

Dragi mađarski policajcu, hvala ti što si dokazao da policiju ne čine samo korumpirani policajci i nezainteresovani pojedinci. Ne, niste svi isti.

Vozovi su dolazili i prolazili. Pitala sam se kako to izgleda spavati na podu železničke stanice uz pisak sirena na svakih pola sata. Odgovor mi je došao neočekivano u obliku male, skakutave, preslatke devojčice. Bilo je oko tri ujutru, ona je bila budna a njeni roditelji i ostatak porodice je spavao u uglu.

Dotrčala je do mene i nesto veselo krenula da priča na arapskom, a kako je moje znanje arapskog svedeno na 20-30 izraza koji su mi ostali u sećanju, nismo baš nešto mnogo mogle da komuniciramo, ali nas dve to nije sprečilo. Ona je sela pored mene i nastavila da priča, uhvatila me za ruku i gledala moje nalakirane nokte i veselo čavrljala. Bila sam smešna sebi kako na nekoj mešavini arapsko-turskog pokušavam da je pitam odakle je, pa onda na engleskom i tek onda se setim da ne komplikujem i na čistom srpskom kažem Irak ili Sirija.

Malena se trgla, tužno me pogledala i rekla Sirija. Verovatno je i ona mene pitala odakle sam i sama donela zaključak da mora da sam iz Turske, ukoliko sam je dobro razumela. Na pomen Beograda veselo se našmesila i klimnula glavicom, a tek kad sam izvadila kekes, ih te sreće. Sad, kako objasniti detetu koji ne govori nijedan jezik koji ja znam da ide i pita mamu da li sme da uzme keks. I onda shvatite koliko je zapravo lako sporazumeti se čak i kada ne govorite isti jezik. Najjednostavnije prstom, ono što se smatra nekulturnim i primitivnim za “razvijeni i civilizovani svet”, pokažeš keks pa mamu i klimneš glavom.

Otrča ona, probudi mamu, koja je prvo uplašeno reagovala misleći šta se dogodilo. I tačno se video izraz olakšanja da je u pitanju samo keks, da je niko nije napao, povredio… Majka se nasmešila klimnula glavom i pogledala u mom pravcu i opet se nasmešila, stavila ruku na grudi blago povila glavu u znak zahvalnosti. I povuče dete za rukav kada je malena krenula ponovo prema meni i tačno mogu da zamislim šta je rekla ‘Nemoj da budeš dosadna teti, to nije lepo’, ali mala se otrže i dođe kod mene.

I tako nas dve drugarice, jedna od 32 godine i jedna od 5 godina, jedna se zove Ivana, druga Nur sedele su do četiri ujutru na Keleti stanici i jele keks. Svaka je pričala na svom jeziku. Nur je uzela da crta, crtalo je dete svoj zivot, crtalo je kuće razrušene, tenk jer ona samo za to zna i ja sam počela da plačem. I onda je dete od 5 godina tešilo ženu od 32 godine, onako čisto dečije i ljudski, uzela je moju ruku u svoju i mazila je.

I baš zbog toga, ne mogu da dozvolim da neko arapsku decu i male azilante posmatra kroz prizmu budućih terorista, jer to su deca. Obično dete koje voli Plazmu i kao svaka petogodišnja devojčica voli nalakirane nokte i voli da igra crvene rukavice…

U toku je bio Sveti mesec Ramazan, a meni je prišla jedna baka i krenula da priča. Često mi se u Turskoj ili arapskim zemljama dešava da me tako identifikuju kao ‘svoju’, pa je i baka mislila da sam njihove gore list. Kako nismo mogle da se sporazumemo u pomoć nam je pritekao mladić sa susedne klupe. Mladi Sirijac sa odličnim znanjem engleskom.

Baka je inače baka male Nur i gledala je kako ja pričam sa njom i kako se igramo i pitala me da im se pridružim za šehur odnosno ramazanski doručak koji se jede pre svitanja.

I dođe ti da plačeš, kada shvatiš da te na doručak zove osoba koja je dočekala da svoju starost provodi po železničkim stanicama zbog gramzivosti i pohlepe svetskih političara. Koja je dočekala da neka evropska balavurdija skreće pogled na drugu stranu kada ih vidi jer ‘im ruše grad’. I kada shvatiš da ta osoba još uvek čuva dobrotu u svom srcu, porazi te činjenica kada shvatiš koliko malo takvih ljudi imaš u svom okruženju i koliko su večito nezadovoljni i nezahvalni za sve to imaju. I dođe ti da u pet ujutru pozoveš sve ljude iz svog telefonskog imenika i da im kažeš, kada ustanete budite zahvalni jer ste spavali u svom krevetu.

I hvala Nur i njenoj baki jer su mi podarili mogućnost da ovu priču napišem i da ponovo osetim istinsku zahvalnost za sve ono što mi je život pružio i čega me je poštedeo. Nadam se da njih na kraju ovog puta očekuje ono što i znači ime Nur – svetlost.

I jutro je svanulo, ja sam napustila Keleti stanicu, oni su ostali tamo. Nadam se da su srećni barem koliko i ja, jer sam za par sati učvrstila veru u ljude. I prestala da se bojim noćnih boravaka na zelezničkim stanicama, jer ponekad nije loše suočiti se sa svojim strahom i predrasudama.

A vi dragi prijatelji (koji ste pre svega imali strpljenja da ovo pročitate do kraja) ne skrećite pogled kada ih vidite na ulici, a ne skrećite pogled ni od svojih siromašnijih i nemoćnih komšija. Ako im je već život oduzeo puno toga, nema razloga da im neko oduzme i gazi ljudsko dostojanstvo. Ako možete trudite se da ljudima budete braća i sestre, ako ne možete nema potrebe da budete ni vukovi”.



(magazin.ba)